Pazite, metak

Uopšte nisam saglasan! Moguće je, ali nije preporučljivo. A zašto? Zato što bi naš eventualni De Gol pred sobom imao imao samo dve mračne opcije: ili da zbriše u Francusku – gde je De Golovima i mesto – ili da čim se upusti u ovdašnju politiku, pronađe nekog oštrovidog Mirka, koji će mu – kad mu složna braća ispale rafal u leđa – povikati: Šarl, pazi metak!

Istini za volju, kao olakšavajuća okolnost za Srbiju treba navesti činjenicu da je i u Francuskoj bilo složne braće koji su pokušavali da ustrele De Gola, ali generala naprosto „nije hteo metak“, što mu nije pomoglo da ga Francuzi – čim im je malo sredio državu – već na prvim sledećim izborima mirnim putem ne pošalju u ropotarnicu istorije.

Iz rečenog proizilazi da je, kako god da okreneš, čekati rođenje srpskog De Gola džaba krečenje, pa nam izgleda ne preostaje ništa drugo nego da u postojeći državotvorni haos pokušamo uneti malo reda politikom korak-po-korak, za šta je osnovni preduslov demitologizacija i demitomanizacija ovdašnjeg političkog života. Opozicija je, kako smo videli, sa indignacijom odbila da (sa)učestvuje u dijalogu na koji ju je pozvao neoprezident Vučić, sumnjičeći ga da je to učinio iz sumnjivih pobuda, a kad smo već kod sumnjičenja, iskoristiću demokratsko pravo da i ja budem sumnjičav, pa ću reći da je mojoj malenkosti oporba podjednako sumnjiva kao i neoprezident.

Uopšteno govoreći nisu samo meni sumnjive osobe (svih političkih boja) koje imaju ambiciju da postanu predsednici države, premijeri i ministri i upravo su zbog te (osnovane) sumnjičavosti glede političarskih karaktera mudre glave vaktile smislile i (bar u nekim državama) u život sprovele doktrinu o podeli vlasti uredivši stvar tako da sumnjivci kontrolišu jedni druge, a da opozicija kontroliše sve skupa.

Nevolja je što u Srbiji svaka vlast kontroliše sve osim sebe, a što opozicija ne kontroliše ni sebe ni vlast, nego gleda kako da nahuška studentariju i nosače žute patke da primenom neočekivane sile koja dolazi niotkuda i rešava stvar zbace postojeću nekontrolisanu vlast da bi se vlasti – uz obećanje da će vladati civilizovano i pravično – dokopala ona, opozicija. Ohrabrujuće je – mada nas istorija poučava da se ne treba odavati prevelikom optimizmu – što se, bar u Danasu, sve češće i iz opozicije (Pajtić) i iz novindžiluka (Lekić) čuju glasovi da je krajnje vreme da se menja sistem, a ne ova ili ona ličnost, jer je sa sistemom, ovakav kakav je u Srbiji, svejedno da li je na vlasti Kurta ili Murta.