Pečatopriznanje

Samo poslušajte! Nema dana a da takozvana medijska scena ne odjekuje od gromoglasnih reči „nikad“, „zauvek“, „ni po koju cenu“ koje se posle nekog vremena u praksi pretvaraju u „uvek“, u „nekoliko dana“ i u „daj koliko daš„. Tako je, cenjeni publikume, bilo i u skorašnjem carinskom ratu na severu Kosova. Ne mere, pa ne mere, unisono su galamili naši politikanti. „Državotvorne“ stranke su bajagi zabrinuto upozoravale: „pečat je priznanje lažne države“. Dostojanstveno „nikad“ je, međutim, prekjuče li nakjuče li, osvanulo kao „danas“. Postignut je sporazum da na pečatu piše „Carina Kosovo“, strasti su se malo smirile, Kosovo ostalo nepriznato, ali nikome – ni Kosovu ni Srbiji – od toga nije bolje. A teško da će bolje i biti.

Ali i ovo je neki pomak. Gospodaru i njegovoj sviti je izgleda došlo iz zadnjeg dela leđa u glavu da su naši maksimalistički ciljevi previše apsurdni, čak i u predizbornoj kampanji, i da na severu Kosova zapravo ne postoje nikakve „institucije države Srbije“ i da su ti preskupi simulakrumi zapravo privatne institucije Vojislava Koštunice i njegovih četrdeset razbojnika. Boreći se protiv pečata „Carina Kosovo“, ta se ekipa nije borila za „teritorijalni integritet Republike Srbije“, već za opstanak anomije i anarhije jako pogodnih za prekonoćno bogaćenje. I, uopšte, za lov u mutnom.

Sve to, međutim, nije neka nova pojava u Srbiji. To je deo svetle srpske tradicije koju ću pokušati da „dajdžestiram“. Ima u našem nasleđu puno pisanih dokumenata o grlatim patriotima koji su se tradicionalno držali podaleko od svih ratova za koje su zdušno lobirali i koji su se – sve istražujući poturice i sve guslajući o Kosovu – basnoslovno bogatili tokom i posle tih, po Srbe najčešće katastrofalnih ratova.

Uvek je, braćo Srbi i sestre Srpkinje, u srpskoj istoriji bilo kao u filmu Elijen protiv Predatora. Ko god dobijao, uključujući i nas, mi smo gubili. Istina, Srbija se teritorijalno širila, a to što je u širenjima izgubila polovinu stanovništva, e to je bila cena Velike ideje. Sve je to počelo početkom prošlog veka, a na početku ovog u Srbiji još uvek ima poprilično đuvegija koje zagovaraju istu stvar i ladno, umesto u ludnicama, sede u SANU.

Bojim se da je još uvek mnogo racionalnosti ostalo u takozvanom produžetku leđa našeg Gospodara i njegove vladine organizacije i da još uvek ta racionalnost ne može da se probije do glave. Ili joj neko ne da, ili Gospodar ne sme da je pusti. Nema trećeg.