Period poluraspada

Napred Visokorečeni to baš onako „flagrantno čini, jer mu se sa ovakvom opozicijom i ovakvom javnošću naprosto može. Ali mu se ne bi moglo (ili bi mu se moglo u mnogo manjoj meri) da je ustavnost ikada „zaživela“ u zemlji Srbiji.

Što nikada nije bio slučaj.

A nije bio slučaj zato što u Srbiji (od njenog nastanka) postoje određene nadustavne kategorije u čije ime njihov trenutni zastupnik – čitaj tirjanin – suspenduje ustav.

Kako to funkcioniše najbolje se vidi na najbanalnijim primerima, poput Jočićevog antologijskog odgovora na novindžijsko pitanje „je li istina da je u mladosti obijao trafike“, koji je glasio – „sram vas bilo pitate me to dok Hilandar gori“ – ili ne manje antologijske vađevine one Veljove lopuže koji je pitanje „gde su pare“ odgovorio – „reći ću vam kad Kosovo ponovo bude srpsko“.

Pretpostavljam da vam je sada bar maglovito jasno zašto u Srbiji (i oko Srbije) uvek mora da gori bar jedan Hilandar i zašto odgovori na mnoga neprijatna pitanje neće biti dati dok „Kosovo ponovo ne bude srpsko“.

Pretpostavljam da možete zamisliti koliko ustav i zakoni obavezuju srpska Vrhovna Bića, ako su već i srednji (Jočić) i najniži (Veljova lopuža) „ešelon“ eskivirali odgovor(nost) pozivanjem na (zaumne) nadustavne kategorije.

Ako ustav i zakoni ne važe za sve, na kraju ne važe ni za koga.

Ispočetka se to ne vidi, ali kako vreme odmiče postaje sve očiglednije.

Uzmimo primer litijskih i sahrambenih usredepidemijskih okupljanja u režiji SPC (koja je takođe jedna od nadustavnih kategorija).

Epidemiolog čvrste ruke, potpukovnik Kon, nedavno reče da su masovne sahrane „vrlo opasne“, ali da se to „ne može zabraniti“.

Zašto ne može – to nije rekao, iako su i vrapci ispod patrijaršijske strehe znali da se to ne može zbog (osnovanog) Visokog Straha da bi se i njemu mogle dogoditi litije.

Majke demokratske invencije takođe kažu da je Srbija „podeljeno društvo“, ja pak kažem da je Srbija raspadnuto društvo. „Podeljen“, „raspadnut“, to na prvo slušanje izgleda isto, ali uopšte nije isto.

Osim severnokorejskog (i još nekolicine), sva su društva „podeljena“, ali se ona uređena drže na kakvom takvom okupu striktnim poštovanjem ustava i zakona.

Društva striktnog i vekovnog nepoštovanja ustava i zakona, poput našeg, na kraju završavaju u „ovom što nikada ovako nije bilo bilo“ (i što će izgleda biti zauvek). Iako se uobičajilo smatrati drugačije, Srbija nije društvo Vučićeve supremacije nego pat pozicije iliti preciznije – društvene entropije.

Prekardaših.

Nastavak u sutrašnjem broju.