Petljanje

Dakle, cenjeni publikume, ako vas ovih dana put navede u Novi Sad, toplo vam preporučujem da ponesete zalihe suve hrane, lekova, a ni zimska oprema neće biti na odmet. Jer da bi se ispetljali sa novosadske, trebaće vam jaka petlja, puno sreće i dobar vetar u leđa.

Na tom nesrećnom, stručno rečeno, infrastrukturnom objektu, radi se već godinama, ako ne i decenijama, a kako vreme odmiče stvar se sve više komplikuje. Krenem ja, dakle, prekjuče nekim poslom u Novi Sad, varoš u koju navraćam najmanje tri puta mesečno, znam, što no kažu, sve staze i bogaze. Ali prekjuče sa petlje ni makac. Sve to ispreturano, sve istumbano, nigde putokaza, šta ću – kud ću, vozim nasumice i mic po mic umalo ne stigoh u Zrenjanin. Možda je bilo pametnije da tamo i zapucam. Ali, dužnost zove. Mora se u srpsku Atinu.

Koje se dokopah posle mnogo peripetija, preko nekih ovlaš asfaltiranih pustopoljina i sporednih sokaka. Posedim ti ja, tako, nekoliko sati kod mog druga Bate Pežoa, utom dođe vakat za povratak. Pitam Batu: kud da udarim? „Pojma nemam.“ Kaže Bata. „A sumnjam da iko zna“. Šta da vam pričam, cenjeni publikume, povratak je bio još gori nego dolazak. Izbih nekako na bajagi autoput. I vozi Miško!

Cela me je ta stvar poprilično zabrinula. Ne zbog dangube i nerviranja, na to sam navikao, nego zbog nečeg drugog. Zbog komunikacija bez kojih – tvrde politički filozofi – nema države u pravom smislu te reči. Ta stvar sa komunikacijama kopkala me je još u SFRJotsko vreme. Putujući tamo i ovamo, primetio sam jednu čudnu stvar. Oduvek je u SFRJotu bilo lako odasvud doći do Beograda, pa i do drugih republičkih prestonica.

Ali, bato, ako naumiš da iz Kraljeva stigneš u Bajinu Baštu, udaljenu stotinak kilometara, moraćeš promeniti tri prevoza i na to straćiti ceo dan. A na put, da rečemo, Zaječar – Loznica kretali su samo komandosi i avanturisti. Drug Valter nije voleo horizontalnu komunikaciju i to mu – budući da je bio čovek posebnog kova – ne treba zamerati. Ne znam zašto je komunikacijama krenulo naopako posle takozvanih demokratskih promena. Sada ne samo da je naporno prevaliti rastojanje između – slučajan uzorak – Kuršumlije i Požege, sada je podvig prevaliti 88 kilometara između Beograda i Novog sada.

A ako neko namerava da poseti krajnji sever naše zemlje, Suboticu, treba da bude spreman na kalvariju, uprkos tome što ova dva grada spaja famozni koridor 10. Šta, dame i gospodo, biva u ljudskom organizmu kada zakažu komunikacije i kada dođe do začepljenja? Ništa dobro. Kanceri, infarkti, uremije i ostale čume. E, sad ovo utuvite, ista se stvar događa i sa državom.