Pištolji i jaruge

Razumem ja snagu istorijskog nasleđa, ali ne razumem negodovanje popečitelja i državnih sekretara nad činjenicom da su kriminalci takođe dobro naoružani. Svaki haramija sada može da kaže: „Molim lepo, imam pištolj. Ali pištolje imaju i ministri. Kakva je razlika? Vi znate da je Anton Pavlović lepo rekao da dramaturgija nalaže da pištolj koji visi na zidu u Blicu od 17.2. kad-tad mora opaliti.“

Ne bih želeo da neko pomisli kako stavljam znak jednakosti između cenjenih popečitelja i kriminalnih elemenata. Jeste da su ponekad na istom poslu, ali ovima prvim revolver nije alat. Uopšte, taj kult oružja mi je krajnje sumnjiv. Sve to miriše na Ameriku, gde se ubojita sredstva prodaju u samoposlugama. Bolje je sprečavati nego lečiti. Možda će neki visoki dužnosnik, recimo, sledeće godine poneti pištolj na priredbu u Marićevića jarugu, pa iznerviran zvižducima publike, potegnuti svijetlo oružje i nekoga lišiti života. Evo, čak je i Velja Ilić bacio poged na spisak revolveraša i zgađen uvidom ko sve ima pištolj, odlućio da kaže „zbogom oružje“.

Kako, međutim, stvari stoje sa priredbama u Marićevića jaruzi, izgleda da je Duško Mihajlović bio dalekovid. Smišljen da obeleži godišnjice Prvog srpskog ustanka i obnove srpske državnosti, recital u jaruzi iz godine u godinu, sve više postaje skup visokog rizika i manifestacija državnog rasula. Stvar je otišla tako daleko da se više niko od visoko rangiranih državnika ne usuđuje tamo da ode, nego šalju ministra vera, recimo, da bi kao božiji čovek ublažio gnev okupljenih suklata. Sve za sada protiče bez krvi, ali stvar može, što se kaže, eskalirati.

Poznato je da sam ja protivnik svake sakralizacije srpstva, srpske države i svih drugih profanih stvari i pojava. Ali jedno je etnoetatistička idolatrija, a sasvim je drugo dužno poštovanje prema ustanicima i predstavnicima iz ustanka proizašle države. Nešto je trulo u Marićevića jaruzi. Ali izgleda da ta trulež dolazi iz same države koju mnogi vide kao privatnu prćiju državnika, pa ne nalaze za shodno da participiraju u njenim istoricističkim ritualima. Kako visoki dužnosnici očekuju od međunarodne zajednice i od Albanaca da poštuju srpsku državu, kada je sami Srbi ruže i ponižavaju i to na mestu gde je počela da se stvara. Da li su dužnosnici toliko tankoćutni da im je strana pomisao da se poznanije prava ponekad mora uterati i pendrekom.

Hajde, ne moramo baš slediti knjaza Miloša. Možda bi i nekoliko krivičnih prijava rešilo stvar. Ili je populizam metastazirao do te mere da je pravovernim „patriotima“ i Srbima sa dna kace dozvoljeno ama baš sve, uključujući i spračinu sa državom i istorijskim pamćenjem. Valjalo bi dobro promisliti šta se to tamo radi. Jer, Kosovo se, gospodo, brani u Marićevića jaruzi.