Čuh juče na radiju jednog građanina kako kaže „izvršen je genocid nad platanima“. Kosa mi se diže na glavi. Naravno da sam na strani tog građanina i da sam protiv sečenja platana uopšte, a naročito u Srbiji. Ovde je to opasno. Srbija je velika tajna. Danas seku platane, sutra seku glave. Ko misli da se zajebavam, taj ne zna gde živi. No dobro, vraćamo se na genocid.
Pisaće se jednog dana i o tome rezolucija. Sva je prilika da će lordmer Đilas završiti u društvu Mladića. Ali i oko toga će se Srbija podeliti. Biće onih, a već ih i ima, koji će pravdati seču platana njihovom obolelošću. Ne znam apsolutno ništa o – valjda se to zove biljna patologija – ali podozrevam da to kod platana nije bila bolest na smrt. A upornost, bezobzirnost i osionost tokom odbrane drvnog genocida, navodi me da pomislim da će iz tog posla neko izaći punijeg džepa. Nemam ni najpribližniju predstavu o tome kako će se tute ugraditi u takvu jednu stvar (možda sađenje novog drveća, ali tvrd vam stojim da je neki dil pao, da je obilno zaliven i – kako ovih dana saznajemo iz štampe – plaćen iz budžeta nekog popečiteljstva ili nadleštva.
Reprezentacija, dakle! Furtutma oko seče platana nekako je bacila u zasenak izveštaj Državne revizorske komisije, skraćeno i tačnije – DRK-a. Naš revizor jeste državni – mislim i da je čovek na svom mestu – ali popečitelji, iako bi i oni trebalo da budu naši, nekako su više Gogoljevi. Tokom jednog relativno kratkog perioda uspeli su da spičkaju nekih 700.000 evra na klopu, piće i gomilu besmislica poput kupovine nekakvih monografija, otkupa pašenogovih umetničkih slika i na fiktivne ugovore o delu sklopljene sa dragim trećim licima.
Večni ministar zdravlja, dr Tomica Milosavljević, nije, međutim, bacao pare na umetnine; on je sumu od 3,3 miliona dinara, burazeru, slupao u kafani, a uopšte nije kafanski čovek. Ček da vidimo, to mu dođe oko 100.000 dinara dnevno. Nadajmo se da je bar davao napojnice. Sve u svemu, suma povelika, popečitelji će, vele, da se odazovu pozivu sudije za prekršaje; odgovornost prebacuju na računovodstvo i bicikliste. Sa olimpijskih vrhova države kao da dopiru – ili mi se to pričinjava – tihe instrukcije da se sve to što brže gurne pod tepih. Živo me samo čudi da se nijedan ministar nije dosetio jada i novinarima skresao u brk: „Otimaju nam Kosovo, a vi pitate koliko sam špricera popio, sram da vas bude.“ Izgleda da ipak ima malih pomaka.
Da li gospoda popečitelji znaju, recimo, da se za zijan koji su počinili, u jednom od četiri stuba naše spoljne politike, u Narodnoj Republici Kini, ide pred streljački stroj. A da se račun za metak ispostavlja porodici. Nešto se pitam: šta će o nama misliti DSNSP (drugi stub naše spoljne politike) kad čuje da će naši ministri završiti kod nekog od državnim činovnicima veoma blagonaklonih sudija za prekršaje? I da će biti kažnjeni sa – recimo – 20 000 dinara? Eto kako deluje korupcija. Sad i ja nešto računam i mislim: ako bi mi neko omogućio da potrošim 3,3 miliona dinara, pa da na kraju fiskalne godine budem kažnjen sa dvadeset tisuća, otupelo bi moje satirično pero, presušilo bi vrelo ironije, shvatio bih i ja mistični smisao pokliča ŽIVELA SRBIJA!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
