Pročitah na „Peščanikovom“ sajtu tekst Vesne Pešić naslovljen „Šta činiti kad je vladar nepobediv na izborima“ i ne mogadoh a da sa strepnjom u srcu ne pomislim da u tako zaguljenoj situaciji opoziciji preostaju samo dve mogućnosti: 1. da vladaru pljune pod prozor i 2. da izvrši kolektivno samoubistvo.
Piše Vesna da smo Boško Jakšić i moja malenkost – svaki u svojoj kolumni – „izgrdili“ opoziciju zbog „principijelnog“ odbijanja da učestvuje u Vučićevom dijalogu o raznim bla, bla, blaovima, da ih ne nabrajam, znate o čemu je reč. Saglasna je Vesna sa Jakšićem i mojom malenkošću da je opozicija (samo)viktimizovana Vučićeva krpena lutka čiji se poslovi i dani svode na to da kad god Vučić nešto pogrdno izjavi – a svaki čas nešto izjavljuje – ispali salvu pogrdnih kontraizjava i posle toga se vrati uobičajenim delatnostima: sviranju Crvenom Banu po kafićima i snevanju o povratku na vlast.
Ne znam kako je Vesninoj inače vrlo lucidnoj pažnji promaklo da se Vučić dokopao svemoći i nepobedivosti ne toliko zahvaljujući svom prilježnom radu, koliko teškom neradu (i lopovluku) njegovih prethodnika i da ama baš ništa nije promenio niti izvitoperio u nakaradnoj tehnologiji vlasti – koja se u Srbiji već dvesta i kusur godina prenosi s političkog kolena na koleno – nego ju je samo prilagodio ličnoj psihologiji i svom karakteru.
A kakva je to – možda se pitate – nakaradna tehnologija vlasti koja donosi i na izborima nepobedivu moć? To vam je, da kažemo, moć koja počiva na gomilama vekovima taloženih (i pomno negovanih) slabosti jednog društva – slabosti njegovih institucija, njegove kulture, njegove ekonomije i – nadasve – slabosti ljudskih karaktera. Takva neuobličena, neuobročena, rasklimatana, beskarakterna i anomiji generalno sklona društva – koja na kakvom takvom okupu održavaju raznorazne pseudomitologije – prosto vape za autokratijom koja ne proizilazi iz nečije političke volje, nego iz nužnosti kosmičkih zakona.
O kakvoj to, konačno, moći uopšte pričamo u zemlji u kojoj se rađaju alanfordovske profesije tipa upravnik stambene zgrade, nadzornik staničnog jebališta, direktor javnog klozeta i čuvar kanti za đubre i u kojoj se izborni glasovi namiču deljenjem poklon paketa sa brašnom i zejtinom, a da su još u modi, bili bi deljeni i opanci, levi pre, desni posle izbora.
Činjenica je da je stanje u Srbiji – dok je apsolutni vladar bio JexS Tadić (da zasad ne zalazimo dublje u prošlost) – bilo podnošljivije, ali isključivo u audio-vizuelnom smislu i samo zahvaljujući tome što Tadićev karakter nije bio nasilnički, tako da je – kako stvari stoje i kakve će najverovatnije vavek ostati – naša jedina nada da će dilber koji će jednoga dana u neodređenoj budućnosti zauzeti Vučićevo mesto biti dobričina u duši. No, prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
