Pobesneli Makso

Čeda je 2012. lansirao politički program nazvan „Pokret za preokret“, poziv na deemocionalizaciju tradicionalnih politika seljačke metafizike i vlaškog bajanja koji je – da se Vlasi ne dosete – formalno bio upućen svim strankama, dočim je u suštini bio adresiran na tadašnje Jego Sijatelstvo, Tadića, kod koga su vo vremja ono bili i nož i pogača.

Prokuživši (stari moji) odličnu Čedinu ideju, iako mi je sumnja bila veća od nade, aktivno sam „podržao“ Pokret za preokret (napomena: nisam sumnjao u Čedu, nego u Borisa) ali, jbg, vredelo je pokušati.

U to vreme JexS je već bio u poodmaklom stadijumu predavanja vlasti današnjem Vrhovnom Prevashodstvu, moja malenkost ga je famoznim SMS-ovima redovno upozoravala da srlja pravo u strmopizd, ali ga je krle22 zacelo uveravao (i uverio) da ja kenjam i da njihovom carstviju neće biti kraja.

Na večerama i ručkovima koje je PzP priređivao za „podržavaoce“, u nekoliko navrata sam Čedomiru govorio sledeće, citiram po sećanju, kompletan transkript razgovora možete potražiti u Udbi. „Idi, Čedo, kod Duduka, nagovori ga da – za početak bar formalno – prihvati ideju Preokreta, da se okane patriotskog mrsomuđenja i horizontalnog lopovluka na duhovne vertikalnoj ravni jer u tim stvarima nije ni do kolena prekaljenoj protivničkoj strani.

Da ne dužim. Čeda je višekratno odlazio kod Duduka, Duduk je ostajao decidiran – jok, pa jok. Ostalo je istorija „belih listića“ čiji su glavni promoteri i ideolozi današnji najgorljiviji protivnici Vrhovnog Prevashodstva.

Ali – gle Sebastiana Kurtza – više nema mogućnosti „belih listića“, nema više zapravo nikakvih mogućnosti, sve su proćerdane, stvar će guzeljati ovako kako guzelja , sve dok se ne ispuni vlažni san lapasioniranog Jove Bakića – revolucija koja teče i koja režimlije ganja po trgovima i ulicama“.

Nakon završetka ganjanja – kad Bakiću padne kamen sa srca – Srbija će se ogoliti kao ono što već sada jeste – iako još ne „u punom kapacitetu“ – kao pustinja realnosti u kojoj je dokinut svaki civilizovani poredak i u kojoj svako ratuje protiv svakoga, a kako će to (približno) izgledati možete pogledati u filmu Pobesneli Maks.

Drugačije valjda i nije bilo moguće u društvu čiji nijedan segment nikada nije izašao iz tribalnog, pretpolitičkog stanja, u kome se odvajkada upravljalo strahom od vožda, ne strahom od zakona i u kome se autoritet vožda nije zasnivao na potovanju institucionalne funkcije koju vožd obnaša, nego na masovnoj ljubavi koja je – po sili stihova mog užičkog druga, Đure Konja – izazivala masovnu mržnju. Evo tih stihova: „U ljubavi ko u ratu/ne veruje ni brat bratu“.