Poboljšanje stradanja

… svi koji su bili naoružani i koji su imali para odavno su bili u Beogradu – ali i dan kada zvanična Srbija u simfoniji sa crkvom – umal, grešna mi duša, ne napisah pod upravom Živojina Zdravkovića – do neba nariče nad „mnogostradalnim srpskim narodom“, mudro prećutkujući da je onovremena zvanična Srbija (u kojoj je bilo i dosta sadašnjih zvaničnika) za to stradanje odgovorna u najmanju ruku koliko i zvanična Hrvatska.

„Mnogostradalnost“, međutim, nije bila nikakva nužnost.

Kao i mnogo puta u čemernoj istoriji Srbije – da ne kažem baš „kao i uvek“ – birajući između dobrog i katastrofalnog rešenja, srpska sumašedša elita je nepogrešivo (i radosno) izabrala katastrofalno.

Vuk Drašković je prekjuče u Danasu podsetio (tj. džaba krečio) na imbecilnu odluku o neprihvatanju plana Z-4 koja je doneta – gde drugde – u Beogradu, treba li reći bez konsultacija sa budućim mnogostradalnicima.

Kakve je sve pogodnosti – bila bi to praktično državu u državi – plan Z-4 pružao srpskom življu u Hrvatskoj, o tome se obavestite iz Vukovog teksta, mi idemo dalje. (Iako se izgleda dalje nema kud.)

Zašto je Milošević – koji je vo vremja ono bio Vučić – nahuškao milicajca Martića da kaže istorijsko „njet“? Da li mu je (približno) sve bilo malo?

Da li je hteo nešto više? Decidirano – njet. Pojma on nije imao šta hoće, ali je – kao i njegov trenutni naslednik na srpskim Visinama – hteo da uvek bude kako on hoće. Pa kud puklo da puklo. Ubrzo je i puklo.

Najverovatnije mu se prethodne večeri nije bio digao, ili je bio previše popio ili je (najverovatnije) bio ustao na levu nogu – nemojte se kliberiti, to su glavni generatori srpskog političkog inata – bilo kako bilo, Milošević je milicajcu naredio da plan Z-4 odbaci.

Ostalo je, što reko „naš narod“, klasična srpska istorija.

Koja se, nešto kasnije, i Miloševiću i Martiću olupala o glavu. (Po meni) najodgovorniji svati, po običaju su izvukli dupeta.

Njihova imena i prezimena su poznata redakciji.

Ovogodišnju manifestaciju mnogostradalnosti, upriličenu na račanskoj ćupriji, nisam gledao, tako da nisam bio u prilici da vidim da li se Dodik i ovoga puta češao po guzičetini, ali sam se obavestio da su, osim Mila, bili prisutni i Vučić, Brnabić i Nj. S., usual suspects takoreći.

Nj. S. je – takođe as usual – održao dirljivu govoranciju o tome da su Srbi stradali samo zato „što su Srbi i pravoslavci“ – što jeste delimično tačno – ali ne dao Bog da su tom stradanju doprineli sumašedši srpski političari. U neko doba – pred zaključenje broja – na pamet mi pade jedan Beketov dijalog u kome jedan od likova kaže drugom: „Propao si, propadni ponovo, propadni bolje.“ Slično bi se mogla prevesti i Nj. S.-oba govorancija – „stradali ste, stradajte ponovo, stradajte još bolje“ da bismo mi, vaša sumaedša elita, imali materijala da naričemo dok nam Kosovo ne bude vraćeno.