Počasno konzulstvo

Budući počasno, takvo konzulstvo ne samo da zemlju koja je ovog ili onog dilbera počastvovala konzulstvom ništa ne košta, nego često biva da počasno konzulstvo rečenog dilbera košta kao Svetog Petra kajgana. Ali to su već diplomatske pikanterije o kojima se – diplomatski, a da kako drugačije – mudro ćuti.

Ipak sve to nije bez neke računice. Titula počasnog konzula počasnom konzulu obezbeđuje izvestan imidž, pozivnice za diplomatske prijeme i – što je još važnije – otvara mu mnoga vrata u zemlji koju počasno zastupa, što – kada su u pitanju biznismeni, a najčešće su oni u pitanju – nije beznačajna stvar.

Poput mnogih drugih zemalja – listom drugorazrednih i trećerazrednih, one ozbiljne se oslanjaju isključivo na sopstvene kadrove – počasne konzule ima i Srbija, koja je ovih dana u Sankt Peterburgu na tu visoku ukrasnu dužnost inaugurisala izvesnog Genadija Timčenka, što bi bila vest za pri dnu političke rubrike u novinčinama, da rečeni Timčenko nije pajtaš (i nekadašnji sparing partner) V. V. Putina, da se – iz razloga koji meni nisu poznati – ne nalazi na listi sankcija zbog Ukrajine i da ne propušta priliku da žestoko oplajpiči Ameriku, Zapad uopšte.

 E sad, Amerika i Zapad Timčenku mogu samo da pljunu pod prozor, ali se u obično dobro obaveštenim krugovima već čuju glasovi trezvenjaka koji upozoravaju da bi Timčenkova inauguracija mogla da košta Srbiju, ne nešto naročito papreno – konzul je ipak počasni, makar bio i Timčenko – ali jednog (nepotrebnog) minusa na ionako išaranom rabošu – to da.

Sada se postavlja pitanje – šta su džumhurbaškan Nikolić i spoljni Dačić hteli da postignu Timčenkovim postavljanjem na mesto počasnog konzula Srbije? Bolje veze u vrhu Ruske Federacije? Čisto sumnjam! Imaju oni tamo odlične veze i rado su viđeni gosti, doduše na tri dana, ali gostoprimstvu se u zube ne gleda. Ili im je, možda, namera bila da Timčenkovom inauguracijom neutrališu neprijatni utisak koji je u Kremlju ostavila nedavna, ne baš diplomatska govorancija srpskog ambasadora u Vašingtonu? Ili samo – što će najpre biti – nastavljaju svetle tradicije srpske diplomatije koja od nastanka pa do dana današnjeg neprestano pokušava da sedi na dve stolice da bi – kad se obe izmaknu, što redovno biva – sela na Crven Ban. A možda su – kažem možda – ovako kontali: Postavićemo mi Timčenka za počasnog konzula, a Amerika i Zapad nek puknu od muke.