Muselimu onda ne preostaje ništa drugo nego da stavi ruku na srce i da se pritvorno pokloni. U stvari vere se ne treba mešati. Sa hafizima se ne valja prepirati. Naročito ako se pomene Prorok. Glava u času može da odleti. Šejh Harun je ipak, za svaki slučaj, sastavio magični zapis za Uzuna, iako nerado, jer je bio uveren da je magično dejstvo zapisa često u suprotnosti sa Božijim naumima.
I zapis je delovao. Uzun se slobodno kretao po čaršiji, obilazio mahale, zavirivao u dvorišta, zalazio u čajdžinice da sluša pripovesti uličnih pripovedača i nikada mu ni dlaka s glave nije zafalila.
Bile su prošle već četiri godine od onoga sumraka kada se pojavio na kapiji užičke tekije i za to vreme je naučio tečno da govori, čita i piše turski i arapski. To znanje će mu kasnije odlično poslužiti u životu, najpre kao pisaru i terdžumanu vožda Karađorđa, potom gospodara Miloša Obrenovića, koga će godinama pratiti na diplomatskim, trgovačkim i kurvarskim putovanjima, najposle kao trgovcu i poslovnom čoveku. Gospodar Gvozden je do kraja života maternji srpski pisao arapskim pismenima. Ćirilicu u mladosti nije naučio, a zbog jedne svađe sa Vukom Karadžićem zbog koje je fasovao teške batine, nikada nije hteo da je nauči. I dalje je svaki put kada bi odlazio u čaršiju nalazio poneku sitnicu, bakarni novčić, srebrnu kopču ili jeftin lančić, ali na Uskrs 1793, silazeći niz Kameno korito, našao je pravi pravcati dukat uglavljen između dva oblutka kaldrme. Odmah se uplašen osvrnuo. Znao je da mu se crno piše ako ga neki haramija – a Užice ih je prepuno – vidi sa zlatnikom i da mu zapis šejha Haruna neće pomoći, jer je na ovom svetu magija zlata jača od magije kaligrafski ispisanog tajnog imena Boga i sedam meleka. Iako je bilo podne, a dan lep, uokolo nikoga nije video. Sakrio je dukat na najsigurnije mesto, pod jezik, vratio se u tekiju i položio ga među bakrenjake i ostale drangulije u tajnom skrovištu u zidu tekije.
Do sledećeg Uskrsa kada je sledeći zamršeni raspored lunarnog kalendara u Užice posle sedamnaest godina ponovo stigao karavan pozorišta senki „Karađoz“ iz Dijarbakira, u Uzunovom skrovištu se nakupilo osam zlatnika. Ubrzo, već prilikom sledećeg silaska u Čaršiju, pronašao je i drugi dukat, dvestotinak metara niže od mesta na kome je našao prvi. Bilo je to na raskrsnici Carigradskog druma i nekoliko čaršijskih sokaka, raskrsnici – kako je to običaj u turskim varošima – ulica izuvijanih i pomerenih iz ose simetrije da presecajući se ne bi obrazovale krst. Snalažljiv i brze pameti, Uzun je razumeo da u potrazi za zlatnicima ubuduće treba da ide najneuglednijim putem, onim koji je preko Rosulja, kroz voćnjake i bašte, vodio na Terazije. Tako je i uradio. Praveći duže pauze da ne bi izazivao sumnju, išao je s vremena na vreme tim sporednim sokakom i na pravilnim rastojanjima pronalazio zlatnike koji su ga nepogrešivo usmeravali ka jednoj mračnoj mahali na Terazijama. Prilike su u međuvremenu postale snošljivije. Askerija Padišaha Selima III pobedonosno je vratila Beograd pod okrilje Visoke Porte. Izbeglice su se vratile na svoja imanja. Napetost u užičkoj čaršiji se smanjila. U kasabi okovanoj četiristogodišnjim strahom i melanholijom iznenada je nastupio period razuzdanosti koji, po pravilu, prethodi nemirnim i smutnim vremenima.
Zbog odmora Svetislava Basare, umesto kolumne Famozno, ekskluzivno objavljujemo delove iz njegovog novog romana „Početak bune na dahije“, koji će izaći na jesen.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
