Dolazak pozorišne trupe iz Dijarbakira označio je vrhunac karnevalskog raspoloženja, jer je „Karađoz“ bio mnogo više od običnog pozorišta. Prikazivanje igrokaza senki o Šeherezadi i o veličanstvenim podvizima Padišahovih gazija i janičara, bilo je zapravo sporedna stvar, paravan za mnoštvo drugih, primamljivih i zabranjenih uživanja. U zavisnosti od prilika, u trupi je, ne računajući decu, bilo između sto pedeset i dvesta duša.
Tokom stalnih putovanja sa juga na sever i sa istoka na zapad carevine, pozorište je okupljalo sve što bi moglo poslužiti izazivanju radoznalosti publike; bilo je tu najčudovišnijih bića: žena sa četiri dojke, ljudi bez ruku i nogu, kepeca ne većih od pedlja, pola devojaka-pola koza, a u svojim najslavnijim danima „Karađoz“ je u trupi imao i čudo nad čudima – poslednjeg kentaura na svetu, koji se odazivao na ime Teodorih, i dvoglavog mladića Ahmeta, sa kojima su svojevremeno odlazili na gostovanja u Veneciju, Firencu i Beč. Pozorište je svoje logorište podizalo usred varoši, na utrini Bugdaj mejdan, kasnije nazvanoj Žitna pijaca. Od ranog jutra pa do kasno u noć na Bugdaj mejdanu se okupljala i tiskala bučna gomila svakakvog sveta. Varoška ulema i softe, visoko uzdignutih noseva, dolazili su, tobož, na predstave „Karađoza“ na kojima se veštim manipulisanjem senkama prikazivala veličanstvena istorija arapskih i osmanlijskih osvajanja, da bi posle predstave, kao slučajno, svratili do Tatli-čadora u kome su se prodavale prefinjene persijske poslastice ili do jednog još čarobnijeg čadora gde se za male pare pušio opijum i hašiš. Na drugoj strani pozorišnog logora, u drečavom šatoru Cigana Mađupa, praktikovala se egipatska ljubavna magija. Tu su se za bagatelu mogli kupiti snažni eliksiri za lečenje od ljubavnih jada; zapisi i amajlije za nerotkinje; začarane šamije i mahrame koje samo treba pokloniti izabranici da bi njeno srce zauvek ostalo vezano za darodavca. Bez obzira na to što su eliksiri bili obična šećerna vodica, što su čarobne mahrame, šamije i amajlije bile kupljenje tu, preko puta u Arifaginom dućanu, posao je cvetao. A i magija je, zahvaljujući Božijoj milosti ili slučaju delovala češće nego što bi se očekivalo. U mračnijem kutu drečavog šatora Cigana Mađupa, za ozbiljnije pare, sluge užičkih aga i begova kupovale su pravu robu – snažne afrodizijake za svoje malaksale gospodare. Kasno, pak, noću, kad bi se po mahalama pogasila svetla i pošten svet zaspao, kaljavi prolaz između šatri Cigana Mađupa pretvarao se u ulicu crvenih fenjera. Mlade prostitutke svih rasa, upućene u najsuptilnije finese orijentalnih ljubavnih veština, dovodile su ogrubele Užičane na ivicu ludila. Te godine pozorište „Karađoz“ je kao vrhunsku atrakciju prvi put u Užicu predstavilo remek-delo kujundžija iz Damaska: spravu za posmatranje budućnosti nazvanu oko meleka Israfila – srebrnu tepsiju u koju je bila nasuta voda iz reke Jordana. Visok, do pojasa go crnac, po vazdan je mamio mušterije u šatru vičući iz sveg glasa: „Narode, nema još mnogo budućnosti. Vidite šta vam je činiti. Jedžudž i Medžudž su izašli iz bezdana. Ko na ulazu ostavi brige, želje i misli i čistog srca pogleda u tepsiju, videće sve šta ga čeka na Dunjaluku i u Ahiretu.“ Dan ili dva, niko se nije usuđivao da uđe i da pogleda u oko meleka Israfila.
Zbog odmora Svetislava Basare, umesto kolumne Famozno, ekskluzivno objavljujemo delove iz njegovog novog romana „Početak bune na dahije“, koji će izaći na jesen.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
