Pogrešno mesto

… Mihalela Martensa, Danijela Šifera Vučićevog režima, biti jedna od tema dana u sajamskim halama i da će me većina onih koji su me onomad pitali jesam li gledao „ono“ juče pitati jesam li čuo „ovo“, pod „ovim“ podrazumevajući Mertensovo nabijanje Milerovoj na nos naci-prošlost njenog oca i podršku NATO bombardovanju.

Rekoh već da sam se brzo okanuo internetskog istraživanja lika i dela Mihaela Martensa, ali sam siguran da bih – samo da sam ga nastavio – došao do saznanja da je Matrensov otac bio jedan od istaknutih pripadnika moćnog nemačkog antifašističkog pokreta otpora. Ova rečenica u kojoj ste sigurno osetili snažnu ironiju nipošto ne insinuira da u Hitlerovoj Nemačkoj nije bilo antifašista – itekako ih je bilo, mada je retko koji poživeo do kraja rata – čak ne insinuira ni glupost da su svi ostali, u to doba živeći Nemci bili nacisti, daleko od toga, ali, znate šta, saveznici su – iako su dobro znali da to tome nije tako – stvar postavljali upravo tako, jer da je nisu tako postavljali, da nisu sve Nemce poistovetili sa nacističkom vrhuškom, da su pravili selekciju na dobre i loše Nemce, brzo bi se napravilo pitanje opravdanosti bombardovanja Drezdena i Berlina, pa bi se Drugi svetski rat otegao još najmanje desetak godina, a nije sasvim sigurno da bi u tom slučaju antifašistička koalicija odnela pobedu.

E sad, besmisleno je porediti nepočinstva Slobodana Miloševića i SPS sa infernalnim poduhvatima Hitlera i NSRP, ali u nedostatku većeg zla, Milošević, njegov režim i Srbija su za Evropu krajem devedesetih postali ono što su vaktile bili Nemačka i Hitler – car i carstvo zla koje po svaku cenu treba uništiti. Za takav poduhvat je, samorazumljivo, bila potrebna podrška evropske (i svetske) javnosti, pa su mnogi istaknuti evropski intelektualci – pisci, filozofi, viđeniji vodoinstalateri, etc. (među njima i Herta Miler) – iskoristili priliku da se (bez po muke, a u dve-tri reči ) svrstaju na stranu „dobra“ istrčali su pred rudu i bombardovanje podržali, što moja malenost – iako se osećala vrlo bombardovano, ni jednom od njih nije nešto naročito zamerila iz prostog razloga što je uticaj podrške intelektualna na NATO bombardovanje bio ravan Pengovim mudima.

Ne znam da li ste primetili da oni koji su stvarno odlučivali o bombardovanju, ne dolaze na Sajam knjiga, a još manje na razgovore u JDP, ali da (neki od njih) dolaze u Srbiji i da su dragi gosti našeg „državnog vrha“. Opet se bližim prekardašivanju, pa je krajnje vreme da kažem šta je pisac hteo da kaže. Evo šta: nemam ja ništa protiv toga da se Martens i Milerova prepičkavaju do mile volje, ali držim da je za sve bilo mnogo bolje da su to uradili u Berlinu, Beču i Burgtatru, a ne u Beogradu i JDP-u.