Policijski dan

Onaj vazda indisponirani dr Stevanović saopšti brojke obolelih i umrlih u „najgorem danu“, mrzovoljno reče da je to zato što neodgovorni elementi „ne poštuju preporuke“, krizne štablije potom pokupiše artije i demonstrativno napustiše konferenciju ostavljajući zabezeknute novinare bez odgovora.

Ne sumnjam da je takav postupak ostavio dobar utisak na Vrhovnog šefa kriznog štaba, ali je na ostatak građanstva i seljaštva ostavio utisak da krizni štab ili zna nešto (mnogo loše) što mi ostali ne znamo ili (pre) da nije dorastao situaciji u kojoj je broj obolelih još uvek trocifren, a broj umrlih dvocifren.

U kakav će amok štab zapasti kad te cifre skoče – a skočiti moraju – ostaje da vidimo i da se radujemo što nam hirurzi nisu živaca tankih kao epidemiolozi i infektolozi.

Pretpostavljam da ste iz naslova dokonali da će tema naše današnje kolumne biti (polu)najavljeni produžetak policajnog sata na 24 h, čije će uvođenje – kako reče dr Kon – „struka podržati“. Ne sumnjam da će ta radikalna mera smanjiti broj zaraženih, ali bi se – iz razloga koje ću vam podastrti – moglo dogoditi da poveća broj poginulih i ranjenih.

Ovo što ću reći nije pjesničko fantaziranje nego rezultat istraživanja onih tajanstvenih službi koje se, između ostalog, bave proizvodnjom i distribucijom strahova. Intenzivnim strahom (od bilo čega), tako kažu službe, velike grupe se mogu kontrolisati i manipulisati u toku najviše četiri nedelje.

Po isteku tog roka, strah – bez obzira koliko njegov uzrok bio realan – prerasta u gnev, pa u agresiju i sve izmiče kontroli.

Menadžment epidemijske krize u startu je krenuo putem kojim se u Srbiji najčešće ide – naopakim shvatanjem da država i državni krizni štabovi nisu u službi građana, nego da su građani beslovesno krdo u vlasništvu države i kriznih štabova.

Gotovo sam siguran da je tročetvrtinska većina zaista neodgovornih i nepotrebnih skitničenja, posledica (u ovom slučaju neprimerena) otpora slobodnih ljudskih bića prema takvom ponižavajućem tretmanu.

E sad, ukoliko se, što reko Ivo Andrić, dibidus „zatvori čaršija“, ukoliko se ukine i minimum sitnih odušaka, Srbija će se pretvoriti u ogromno akumulaciono jezero gneva, strepnje i agresije.

Uzdanje u efikasnost srpske policije i vojske u pogledu ozbiljnosti je ravna početnoj sprdačini sa epidemijom i posledica je ovdašnjeg hroničnog nepoznavanja dubinskog smisla države čija moć kontrole ne počiva na pendreku i oružju nego na pristanku građana da budu kontrolisani.

Kada taj pristanak iz ovog ili onog razloga bude povučen – a povlači se konsenzusom u dubinama kolektivnog nesvesnog – onda se građani pretvaraju u rulju. Bilo bi dobro da zgrada Federacije i Krizni štab porazmisle o tome.