Politička filozofija sahrana

Na društvenim mrežama besni pravi mali rat amfilohijevaca i kontramfilohijevaca.

Ovi prvi podastiru dokaze da je mitropolit umro zdrav kao dren, ovi drugi najavljuju koronarni pomor zbog masovne bliskosti sa svetim lešom.

Izgleda da nas samo nekoliko dana deli od takozvane istorijske – distance-po-kratkom-postupku neophodne za ocenu Amfilohijevih uspona i padova, zasluga i promašaja, a dogodine, ako Bog da, eto nama i novog sveca SPC – Amfilohija Cetinjskog. (Moja će malenkost – koja vazda prerano kukuriče i ide ispred vremena – ocenu lika i dela neumrlog od korone napisati možda već u subotu.)

Danas ćemo se, međutim, baviti drugom temom – kulturom sahranjivanja.

Možda će vam ovo zazvučati čudno, ali stepen kulture i kvalitet života jednog društva najbolje se ogledaju, ne na proslavama i svetkovinama – mada su i one dobar pokazatelj stanja stvari – nego na sahranama i u danima žalosti.

Mrka je kapa budućnosti na mestima gde su sahrane najznačajniji i najposećeniji društveni, politički, a ponekad bogme i kulturni događaj.

Kuda nekrofilni vetrovi duvaju moglo se naslutiti još „davne“ (što rekle novindžije) osamdeset treće kada je posle „kraće bolesti“ preminuo Aleksandar Ranković i kada se na njegovoj sahrani okupilo stotinak hiljada ljudi.

Po običaju srpskih vlasti (svih boja) broj naprasno ožalošćenih zvanično je bio 275, ali dobro obavešteni izvori tvrde da ih je na sahrani vaistinu bilo stotinak hiljada.

Zlobnik bi rekao – deset puta više nego na Amfilohijevoj.

Osim članova porodice i dvocifrenog broja ratnih i revolucionarnih drugova koji su stisnuli muda da isprate Leku, svi ostali – među njima najmanje 60 % salonskih antikomunista – zadrtog komunistu Rankovića su ožalili iz protesta protiv političkog sistema socijalističkog samoupravljanja.

Mlađi (i naivniji) će se možda zapitati zašto antikomunisti nisu protestovali ispred, recimo, skupštine ili CK, a odgovor je banalan – zato što čak ni narodna milicija nije imala srca da tuče ljude na sahrani, mada je – kažu napred pomenuti izvori – ipak bilo sporadičnog pendrečenja.

Jednom rečju – potajna namera ožalošćenih protestanata bila je da se mrtvim komunistom Rankovićem sruše komunizam.

Za razliku od bolje posećene, ali jednoumne Rankovićeve, na Amfilohijevoj sahrani je bilo nekoliko glavnih i sijaset epizodnih namera.

Ja ću ih sada nabrojati, a vi podelite uloge po nahođenju. (Može i po sećanju). Namera br 1 – ko će biti Amfilohije posle Amfilohija, ali ne mitropolit, nego neupitni autoritet nacionalističkih Srbalja svih i svuda i svih boja.

Visoki, recimo, Vučić jedva da je krio tu nameru, ali je osujećen, kako od strane SPC, tako i od lokalnih igrača, od kojih ipak nijedan nije imao „visinu“ za Amfilohija.

Za kraj donosimo misao Nikolaja Fjodorova: kada se daća pretvori u banket, Rogonja dolazi po svoje.