E pa, cenjeni publikume, od danas smo kandidati za EU. Nije to mala stvar. Gospodar nam je poručio da budemo ponosni, pa ko ima mogućnosti da se ponosi, neka se ponosi. Evroskeptici svakako neće. Nekako su ambivalentni: s jedne strane besni zbog, makar i simboličnog približavanja mrskoj Evropi, s druge strane – bagatelišu. Tja, propala Evropa, luk i voda, trice i kučine. I među vladajućom koalicijom opada evroentuzijazam. Kud god se okreneš – nigde entuzijazma.
Svugde samo ili apatija ili nasilje. Bensedin ili sekira. Što bi rekao onaj pevač – dotakli smo dno života.
Mada, ima ovde-onde nekih suptilnih previranja. Kao da pojedinim, za sada neeksponiranim đuvegijama polako dolazi iz dupeta u glavu jedna vrlo jednostavna istina da nigde, ni na istoku ni na zapadu, Srbija neće pronaći ono što tradicionalno žarko želi, to jest – budalu koja će kao kompenzaciju za Srbijinu ljubav plaćati njene račune i voditi njene sumanute ratove.
Ponekad se zapitam: kako se moglo dogoditi da nam svojevremeno na grbaču zasednu potpuni imbecili, ljudi koji nemaju pojma u kakvom svetu žive, a na sveopštu nesreću imaju velike planove sa sobom i sa nama. Evo, i dan-danas cela Srbija odjekuje od kuknjave na nepravdu. Zavisno od afiniteta zavera protiv Srbije se vidi na raznim stranama sveta. Nigde onog drčnog šumara iz vica da dilberima podvikne: je li, more, mufljuzi, gde ste to čuli i videli da na ovom svetu trijumfuje pravda?
Svet je onakav kakav jeste. Što bi pokojni Đinđić rekao, ne treba na to gledati sa emocijama, ne treba u sve to unositi previše metafizike, pogotovo ne poezije, najbolje je na to – govorio je Zoran u vetar – gledati kao na polje prirodnih sila i vrebati najpovoljnije prilike i okolnosti.
E, cenjeni i ponosni publikume, politika kao zanat zapravo je veština snalaženja i preživljavanja u svetu onakvom kakav jeste – pogan i alav, naklonjen moćnima, težak sirotinji i – uopšte – zaguljen. Naša gospoda političari, međutim, imaju strašnu odbojnost prema tom i takvom svetu. Neprestano očekuju da se svet prilagodi njihovim pravedničkim vizijama. Donekle ih razumem. Ja, takođe, osećam žestoku odbojnost prema svetu, ali – da izvinu političari – meni je, budući da sam pisac, odbojnost prema svetu takoreći u opisu radnog mesta, posao mi nalaže da ga ružim i grdim.
Nemam ništa protiv da i političari to isto čine, samo da vam nešto kažem: nikada nisam upoznao političara koji oseća metafizičku odbojnost prema svetu. Jok, more. Svi u njemu plivaju kao ribe u vodi. Naravno, kada su njihovi lični poslovi u pitanju. E, bato, nema tu idealizma, nema tu poezije, suva, stvarnosna proza. Neko ovde laže!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
