Politika interesa

Pa šta je onda loše u politici interesa? Manje-više ništa ukoliko se interesi (koliko je to na ovom svetu moguće) ostvaruju u skladu sa ideologijom i programom ove ili one stranke i – naročito – sa zakonom.

I eto uzgred zašto se – iako sam odlučno protiv nje – ne ibretim nad politikom vladajuće stranke na čelu sa Vučićem.

Ko god šta mislio o tome, AV i SNS vode politiku koja je 100% u skladu sa njihovom ideologijom i programom. To je, nije zgoreg podsetiti, politika sa najdužom tradicijom u Srba, ostvarenje drevnog koncepta „narodne države“ u kojoj je tobože sve narodno, sve pod upravom Vrhovnog Domaćina koji pak, po nahođenju, poklanja ovom džak brašna, onome goveče, da bi – Bože zdravlja i strpljenja – na kraju svi dobili sve što im treba.

A dok svi ne dobiju sve što ima treba – što obično dobiju u lumburgu mesecu kukovog leta – Domaćin i njegova čeljad grabe sve što stignu.

Ta grabežljivost je smrsila konce DS-u, pre ili kasnije će – po sili nužde – smrsiti konce i SNS-u, nevolja je samo što, bar za sada, na vidiku nema političke snage (kakva je bila preJexS-ovska DS) koja će posle SNS-ovog strmopizda prileći na posao da „narodnu državu“ pretvori u pravnu.

Ovih se dana lepo videlo – mada su to ponajmanje videli oni kojima je najviše u interesu da vide – da su strategije meteža, samosažaljenja, samoviktimizacije i seljačkih performansa samo jačale poziciju režima, što je logično, jer su esenesovci u pomenutim disciplinama verovatni prvaci sveta.

Ali kada mu je pod nos poturen najefikasniji lek protiv opsenarstva, dokument – mislim na aferu Krušik – režim je po prvi put otkako je na vlasti, zapao u stvarnu paniku.

Sva ona višemesečna ibrećenja nad testerama, nad upadima na RTS i farbanjima RTS-ovih vrata režimu su poslužila za isfolirano panične reakcije koje su izazivale još više testera, upada na RTS i farbanja TV vrata. I tako unedogled.

Protiv seljačkih performansa vlast se uspešno borila kontraperformansima, ali protiv argumenata uspešno se može boriti samo kontaargumentima, koje čak ni Vučićeva alhemijska laboratorija nije bila u stanju da fabrikuje, pa je nastavila da se bori sve komičnijim kontraperformansima, poput Vučevićeve krivične prijave protiv Vučića.

Neka spretnija opozicija bi u aferi Krušik videla „žicu“ koja je ispala iz kineske čarape, pa bi je povukla i nastavila da vuče dok se čarapa načisto ne raspara.

Ova, međutim, i ovakva opozicija i dalje misli da je odnela nekakvu pobedu nad režimom time što je dokazala pseudodoktorstvo Siniše Malog. Sve me to navodi na sumnju da – iz političkog interesa – i opozicija zazire od faktografije.