Politika za ponavljače

Jedina mu je mana – ako je to uopšte mana – što nema iskustvo neposrednog poznanstva sa srpskim političarima (svih boja) i posledično istrajava u uverenju da je sa tim profesionalnim prevarantima, šibicarima i muljatorima moguće postići bilo kakav dogovor – ili potpisati ugovor – koji će rečeni svati poštovati.

Otuda je razumljivo Dejanovo ibretenije nad činjenicom da je Vuko Jeremić – suprotno klauzulama „ugovora sa narodom“ – potegao u Vašington da američku administraciju šatro ubedi da se pridruži mudrom vođstvu Surinama i povuče priznanje Kosova. Pogrešna procena. Vuko jeste cirkuzant, ali nije glup. On je u Ameriku otišao 1. da mu dupe vidi put i 2. da bi se uvukao u narodno dupe (gde mu je i mesto) i pozicionirao se kao ljuti borac za srpsko Kosovo, što će mu – računa Vuko – kad Vučić „izda“ Kosovo, popločati put u pustolinu na Andrićevom vencu.

Treba li uopšte reći da će se Vuko zajebati u računu, manje ako mu neka očekivana sila iz dalekog sveta ne pripomogne da ostvari svoj naum, u kom slučaju ćemo se mi žestoko zajebati u računu, ali i u mnogo čemu drugom.

Šta pak reći za mišljenje uvažene koleginice Jasmine Lukač, koja drži da bi Đilasu – uprkos tome što se „obogatio u političkoj sferi“ – trebalo „dati šansu da pokaže da se promenio i da tu istu sferu „podnošljivije uredi“. Pa znate šta, politika nije Grand parada da te Karleuša „obori“, a Marija Šerifović ti da novu šansu. Političari – pod uslovom da su političari, a ne cirkuzanti – sami stvaraju šanse i otvaraju mogućnosti. Meni, recimo, uopšte ne smeta što se Đilas obogatio u „političkoj sferi“, ja mu (politički) zameram isključivo to što nema apsolutno nikakvu politiku – valjda niko ne uzima za ozbiljno onih drljavih 30 tačaka – i što je tek pod pritiskom javnosti i preko volje odlučio da smandrlja nekakvu političku partiju. Za koju predlažem zvučno ime – Stranka Đilasovih fikusa. Ili – Slobodni fikusi Srbije.

A evo i zašto. Ne ide to tako – bar ne bez teških posledica – nigde osim u Srbiji, zemlji čuda i ponavljača. Bog razumne politike zapoveda da političke partije nastaju tako što se oko neke političke ideje okupi grupa ljudi koji potom izaberu organe stranke i predsednika, samo se u Srbiji (i Podsaharskoj Africi) – na mestima, dakle, gde se ne zna časni krst – predsednik unapred ustoliči, izabere članove i oktroiše stranku. Društvo, poput našeg, za koje je napred rečeno špansko selo, debelo zaslužuju OVO, a debelo će zaslužiti i ONO što će doći kad Vučiću istegne desetogodišnji rok trajanja.