Polutanski fašizam

Daleko i jednom i drugom lepa kuća, ali to uopšte nije isto. Sabornost u nepočinstvima jeste u senktpuu istorije i fašizam i nacizam stopila u kompaktnu bio(ne)razgradivu masu, ali to su suštinski bile (bogme i ostale) dve različite teorije i prakse.

Nije ovo mesto, a nemamo ni karaktera, da zalazimo u sitna crevca tih razlika, pa ćemo se pozabaviti (nepostojećom) teorijom i (nešto postojećijom) praksom fašizma u Srba, koja poslednjih meseci doživljava pravi bum.

Evo, recimo, Goran Marković sa naslovnice jučerašnjeg Danasa tvrdi da u Srbiji imamo „ogoljeni fašizam“. A šta ja kažem? Imamo li fašizam? Ma jok. Što uopšte ne znači da ne ispunjavamo većinu uslova – opijenost mitom krvi i tla, supremaciju najsmrdljivije malograđanštine i sklonost nasilju – stvar je u tome što mi naprosto (i na sreću) „nemamo visinu“ za fašizam, kamoli za nacizam.

Osim vatrenosti ubeđenja (koje nije isfolirano niti motivisano izgledom na sendvič i radno mesto) našim pretendetima na fašizam (i njihovoj klijenteli) nedostaju gvozdena disciplina, smisao za organizaciju i (mračna) vizija. I Musolini i Hitler behu naumili da korenito promene Italiju, Nemačku i Evropu – što na sreću nisu uspeli – dočim je našim „fašistima“ glavna „agenda“ da sobale trenutnog tirjanina i promene direktora Javnog Servisa i Kulturnog Centra Beograd.

Ja bih OVO (i to svih boja, čast retkim izuzecima) nazvao MULTIPOLARNI POLUTANSKI ENDONACIZAM, koji na prvi pogled i povremeno vaistinu zaliči na mračne pretke iz prošlosti, ali to nije polutama minhenske pivnice koja je (privremeno) pomračila blistavu Nemačku kulturu, nego mrak balkanske krčme koji ništa ne pomračuje, jer mu nikakva kultura vredna pomena nije ni prethodila.

Kao i sve ostalo, i naš „nacizam“ nosi pečat srpskih posebnosti.

Za razliku od „uspešnijih“ rasizama, koji nižim rasama smatraju Jevreje, Cigane, etc, naši „fašisti“ nižom rasom (pa i kastom nedodirljivih, do čega nacisti nisu stizali) smatraju članove i simpatizere ne-njihovih stranaka. između čijih su, inače, politika razlike – kao u slučaju plemena Hutu i Tutski – praktično zanemarljive.

Razmotrimo recentni izliv seljačkog totalitarizma, odličan primer naopake logike balkanske krčme.

Na vest da će lokalne (neesenesovske) vlasti Šapca i Paraćina izaći na izbore, uzibrećeni dilberi ujedinjeni u totalnom bojkotu graknuli su da to, je li, nije red, da to nema smisla, jer da šta su građani Šapca i Paraćina bolji od građana Sombora i Apatina. Koliko vidim, Zelenović nije naseo na dubaru, pa je obznanio izlazak na izbore, a ja vama obznanjujem da građani Šapca i Paraćina (u proseku) nisu ništa gori od građana Sombora i Apatina, ali da su pametnije glasali. Što za ubuduće toplo preporučujem i svima vama.