Pooštriti prohibiciju

E pa, stari drugovi, ne dižem ja glas zarad svake gradske i vladine uredbe. Ponekad promakne i neka dobra. Ova, reklo bi se, uopšte nije loša. U tom smislu, podsetio sam pajtaše da sam ja oduvek bio izričito protiv demokratizacije alkohola i kafana, a naročito protiv njihovog „silaska u narodne mase“. Elitizam iznad svega. Jer – pazite – tamo gde je piće svima dostupno i gde su svi pijani – pijanstvo gubi smisao. A tamo gde se svi ludo provode, ubrzo zacari dosada. Štaviše, smatram da je uredba preblaga i kilava.

U prodavnicama ne bi trebalo prodavati alkoholna pića posle deset ujutru. A kafići, kafići ne bi smeli da rade duže od deset uveče. Tako je bilo za SFRJotovog vakta. Pa šta nam je falilo? Je li neko ostao žedan? Nije li tek posle Tita nestalo i šita i nisu li se žurke najpre spustile na najniže grane (a potom i sasvim nestale) tek kada se i ala i vrana mašila čaše i počela da izlazi „u provod!“

Da je stvarnost počem statična i da je sve ostalo kao u stara dobra vremena ovde se nikada ne bi pojavili kokain i heroin. Opet ponavljam: politički sistem socijalističkog samoupravljanja bio je krajnje diskutabilan, ali u njegovim sivim zonama i zavetrinama beše dosta prostora za, da tako kažem, alternativnu scenu. Konačno, ni avangarda radničke klase nije manisala duvan i alkohol. Daleko od toga.

Obuzme me nostalgija kada bacim poglede na arhivske snimke davnih plenuma, na kojima drug Tito pred očima javnosti dumbi havanu. Uprkos ograničenom radnom vremenu lokala, ljudi posebnog kova su imali svoje šeme, ali imala ih je i alternativna scena. I Bog te veselio! Ostali su imali da piju po kućama. Ili da uopšte ne piju, što je bila bolja varijanta. Nije piće za svakoga. Dokaz: u SFRJotu je javni red i mir bio na zavidnom, maltene švajcarskom nivou. Pučinu je bolje ne uvoditi u iskušenje. Otvoriš li im bez ikakvih restrikcija vrata samoposluga i kafića, budi spreman na mnoštvo belaja. A kada stvar eskalira, duha je veoma teško vratiti natrag u bocu.

Kao nepopravljivi ekstremista, ja bih otišao korak dalje i uveo policijski čas! Sad će da zagraje: A šta će reći Evropa? Šta ćemo sa ljudskim pravima? Treba li da postanemo policijska država?

Pre svega, ta ideja nije moja nego sam je preuzeo od Fridriha Velikog, vladara koga izuzetno cenim. On je, naime, razložno smatrao da pošten čovek posle deset sati uveče nema šta da traži na ulici. I u tom je smislu njegova policija pritvarala svakoga koga posle tog vremena zatekne na ulici, bez uverljivog objašnjenja zašto se tu nalazi. Inače, za Fridrihovog vakta su cvetali književnost i filozofija. A pevaljkama je jako loše išlo.