Elem, završi se još jedan sajam knjiga. Kako to ovde redovno biva, podigla se velika kuloarska prašina oko sajamskih nagrada. Te nagrade, vaistinu, sve više podsećaju na Nobelovu. Uporno zaobilaze ovdašnje izdavačke „Borhese“ i „Ljose“ i ostavljaju mučan utisak da je burazerski pluralizam pustio korena i u književnoj zajednici. Žiriji kao da su motivisani logikom saglasno kojoj je uspešnima dovoljan uspeh (i zarada), a da – kao u starom Rimu – treba nagrađivati lenje i posustale. Gunđa se to po štandovima, pronose se abrovi, ali u javnost ništa ne curi. Zima izdavačkih nezadovoljstava ostaje unutar granica izdavačke zajednice. Oćutiš li – možda će se i tebi jednog dana osmehnuti sreća. Laneš li – pozdravi se sa nagrađivanjem. A za to što se nagrade i nagrađeni zaborave već sutradan – niko i ne haje. Sve je ovde za jedan dan.
Sajam je, takođe, sjajna prilika za nagađanje o sledećem laureatu NIN-ove nagrade. Izgleda da neki ljudi imaju kristalne kugle mnogo bolje od one moje, već sasvim izanđale. Samo ne znam zašto svoja saznanja saopštavaju šapatom. Probijaš se s mukom kroz sajamsku gungulu, kad eto ti ga sveznadar, vuče te za rukav i zbori: „Jesi li čuo da će ove godine NIN-ovu nagradu dobiti „R“. „Nisam čuo.“ Kažem. A sveznadar će: „Sto posto!“ „Pa, dobro“, velim, „eno je ‘M’ sa televizije ‘X’; daj da je zovnemo, pa da ti to obznaniš cenjenom publikumu. Što, bre, ljudi da se muče u neizvesnosti.“ Sveznadar te pogleda kao ludaka i bez pozdrava nestaje u gomili. Osvrne se još jednom i vrti glavom. Ko veli: „Ja mu drugarski kažem, a on hoće da me zavadi sa ‘R’, ‘M’ i ‘V’.“
Volim da odem na Sajam, a i ne volim. Prvog li, drugog li dana – nema još gužve – eto ti ga ide prema meni neki ljubitelj knjige, hteo bi valjda da zapodene razgovor, a ne zna kako, pa me pita: „Izvinite, gde je štand izdavačke kuće ‘Y’.“ „Zbog nedostatka prostora“, kažem, „ove godine je u klozetu.“ Ode ljubitelj knjige besan ko ris i zdravo ljut na mene. I bio bi s pravom ljut da mu štand izdavačke kuće „Y“ nije bio pred nosom, ispisan slovima veličine jednog metra.
Sajam, to je vašar, ljudi, ne treba previše očekivati od Sajma. Uvek kažem: dobro je što nema mrtvih i ranjenih. Dve Antonićeve Srbije relativno mirno kohabitiraju u hali jedan. A i u drugim halama. Ali obe su Srbije jedinstvene u pizmi na, kako se ono kaže, „trivijalnu književnost“. Koja, ruku na srce, dominira. Nikad, tvrde, prvo i drugosrbijanci, nije ovako bilo. Iako je uvek bilo tako. Samo su „trivijalna“ sočinjenija prodavana na trafikama, kao čuveni „herc“ i „roto“ romani. Sad se to doteglo, upeglalo, i krčmi se na Sajmu. Sa druge strane, na trafikama ima sve više knjiga takozvane „visoke“ literature. Sve se, bato, pomešalo. A u Kali jugi tako i treba da bude: „Mahabharata“ pored „Figura veneris“, „Jadi mladog Vertera“ pored „Jada mlade veterinarke“. Ako znate šta hoću da kažem. Ima, međutim, u svem tom šarenilu i jako mnogo dobrih knjiga. Samo ih treba potražiti. Nije sve tako crno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
