Poslednja beleška jedne Ane

Momo Kapor – koji je između ostalog uspeo da prevaziđe imperative beogradizacije i ne postane Moma – jeste bio čitan i popularan, ali – govorio sam to i dok je bio živ – i potcenjen i zapostavljen pisac. Habitus autora lake, urbane džins proze, koji je on dobroćudno prihvatao, a koji su mu pomalo i nametali, zamaglio je činjenicu da je on krajnje ozbiljan žanrovski pisac. Alberto Moravija, recimo, poetički veoma srodan Momi Kaporu, u Italiji se nipošto ne smatra „lakim“ piscem. Ali u našoj književnosti, sve ono što se na najprimitivniji i jedva pismeni mogući način ne bavi Srbijom, srpskim seljakom, srpskim sirom, kajmakom i salatom, momentalno se proglašava „lakim“, „lošim“ i „nepotrebnim“. Polujurodivost i polupismenost su, pri tom, obavezni. Pri tom se gorostasne nacionalne epopeje poput „Seoba“ Crnjanskog ili Pekićevo „Zlatno runo“, recimo, uopšte ne prihvataju kao nacionalno relevantne. Zbog svega toga mi je bilo malo krivo što se tokom „godina raspleta“ Momo našao u taboru „nacionalnih radenika“, mada mu ništa nisam zamerio niti sam promenio odlično mišljenje o njemu. Nekako je taj svetski čovek, prefinjeni boem i kozer nepririodno štrčao iz bulumente notornih seljačina, bakala, politkomesara, ćepenačkih pjesnika, otmenih slugu svih režima i svega drugog što Momo nikada nije bio.

Mogao sam imati osam ili devet godina kada sam počeo da čitam Momine „Beleške jedne Ane“. Moja tetka, šnajderka, uredno je kupovala „Bazar“ u kome su pored šnitova bile priče Mome Kapora i Arta Buhvolda, čije su prezime vo vremja ono, u želji da budu veći Ameri od Amera, transkribovali – Bačvold. Pola veka je prošlo od tada, ali još pamtim Ančijeve dogodovštine i vragolije i još sam u stanju da vizualizujem njen pegavi lik – Momin crtež – za koji sam u klinačkoj naivnosti mislio da je doista Ana. Osim čitanih i svojevremeno kultnih romana, Momo je pisao izvanredne priče, a poneki se smeliji antologičar čak usuđivao da ih uvrsti u kakav izbor pored namrgođenih nacionalnih veličina. Tokom svih ovih godina nisam se mogao otrgnuti utisku da za pisanje koristi tek polovinu talenta i da se nekako uzdržava da napiše „težak“ roman da ne bi razočarao obožavaoce ili možda povredio velikane. Stalno sam hteo da ga pitam radi li uopšte „drugu ruku“, ali me nekako bilo blam. A nije da nije mogao da napiše veliku stvar. „Zelenom čojom Montenegra“ sasvim se bio približio tom cilju. Konačno, nije ga to previše interesovalo. Čovek je, zapravo, najviše voleo život, ne naravno na ovaj novokomponovani „uzmi-sve-što-ti-život-pruža-i-sve-probaj“ način i na životu najprilježnije i radio. Crteži, slike, scenariji, novinski članci – samo su dokumenti o tom radu. Vreme će pokazati da su dragoceni. U sumornom dobu predominacije malih privrednika, vladavine cepanačkih političara i uspona svakojakog ološa, odlazak Mome Kapora ostaviće poveliku prazninu. Ne treba je ni popunjavati. Zbogom, majstore.