Postizborna hronika 2

Neke drage likove, večite poslanike, otpravili su u ropotarnicu istorije. Šešelja na primer – koji bolje da u nju nije ni ulazio – ali i Čedu Jovanovića, kome su propustili priliku da promeni njen tok. Nadam se da razumete šta je pisac hteo da kaže onim „propustili mu“.

Mnogo je još persona dramatis koje ovih dana u popišanoj povorci guzeljaju ka ropotarnici u koju su (sistemskom) greškom zakoračili samo da bi napunili džepove, a DS-u, Čedomiru (i još nekolicini) propustili priliku da stvari preokrenu nabolje.

Ti su bili naumili – doduše bez pokrića – da još jednom poharaju istoriju, ali su prošli kao Milka Planinc u vicu sa obrnutim predznakom – guzica istorije je odbacila organizme.

U oštroj konkurenciji za titulu „Srbin/Srpkinja/Srpče koje se najviše zgrozilo, uzibretilo i moralno uspaničilo nad, ovoga puta vaistinu „više nego ubedljivom“ (ubedljivijom, čini mi se, nego što i pobedniku odgovara) pobedom Caesara Vučića, prvo mesto je – takođe više nego neubedljivo – osvojila Olivera Bećković.

Treba li reći da je postizborni Utisak nedelje, koji je umesto u nedelju išao u ponedeljak, bio gotovo uspeli pokušaj revizije izbora, raskrinkavanja neizlaznosti, izbornih marifetluka, SNS-ovske nasilnosti, manipulativnosti, etc, etc.

Da ne bi Slobe Georgieva, koji je Oliveri – istina ne oštro kao onomad Sergej – skresao u brk (honni soit qui mal y pense) da je Vučić ovako ubedljivo pobedio zato što ima brojnu, organizovanu i disciplinovanu stranačku strukturu – ostale razloge ćemo razmotriti u danima koji slede – Aleksandar Visoki Vučić ne bi imao drugog izbora nego da vlast preda Srđanu Đogu, a da Olivera postane Đogova Brnabićka.

Ne vredi ponavljati – niko neće da čuje – da biti prevaren u politici nije nikakav izgovor (Kolakowski) da u istoriji (naročito u politici) biva teških sranja i neprijatnosti, ali da nema nepravdi (Basara), da muzike ima koliko ima para (Džej) i da se ne možeš karati a da ti ne uđe (Naš narod).

Visokom se Vučiću stalno nabija na nos da na vlasti opstaje (i neprestano je uvećava) pomoću iluzija i populističke pirotehnike – što nije daleko od činjeničnosti – ali šta je drugo nego iluzija i prodavanje muda umesto bubrega predsedavati fiktivnim strankama, sklapati sporazum sa narodom (a ne potpisati ga) pa izaći na crtu čoveku koji ima stranku od 700.000 članova?

Prolongirano samoubistvo demokratskih perspektiva Srbije, započeto ubistvom Zorana Đinđića, sada je svršeni i neopoziv čin.

Ličnosti sposobne da te perspektive povrate iz kliničke smrti i artikulišu kreativnu politiku ili su pomrle, ili ubijene ili su prestare. Što reko Morpheus u Matrix-u – mada je primerenije da je to rekao u Beogradu – Welcome to Desert of Reality.