Postizborna računica

Za one koji veruju takozvanom RIK-u, u Srbiji ima 6.739.441 građana sa pravom glasa.

Ja ne spadam među one koji veruju RIK-u, ali ako odbijemo i svih 739.441 mrtvih, ranjenih, raseljenih, nepostojećih i izmišljenh lica, na spisku ostaje okruglo šest miliona duša „vlasnih“ da zaokruživanjem broja na izbornom listiću donesu odluku ko će (i s kim u ortakluku) stati na komandni most srpskog broda ludaka.

Primećujete li vi (većinski) manjak od blizu četiri miliona glasova? Ajde da od te cifre odbijemo i ceo milion dibidus nezainteresovanih za istoriju i život koji nikada i ni za koga ne glasaju – što je takođe njihovo demokratsko pravo – ali šta je sa onih blizu tri miliona? Šta sanjaju, šta im se događa?

Da li su oni zadovoljni Visokom vladavinom pa ćute i kute? O, ne. Daleko su od toga. Večinski su nezadovoljni do ivice (ponekad i preko ivice) neurotičnosti.

Poneki bogme i psihitičnosti.

Zašto onda tih približno tri miliona ne izađu na izbore i legalnim putem strmopizde Visokog? E, to je pitanje od cifre sendviča za koju nema dovoljno nula.

Na njega bi, uostalom, bolji odgovor dali antropolozi i psiholozi (zašto ne i psihijatri) nego politikolozi i analitičari.

Možda bih i ja kao kuhinjski naučnik opšte prakse mogao da ponudim jedan mogući odgovor. „Ovo što nikada ovako nije bilo“ posledica je posvemašnje hrabrosti Srba.

Kakve sad veze ima hrabrost za izborima i izlaznošću/neizlaznošću. Šta to pričam? Ne pričam to ja nego pričaju zaraćene izborne stranke, kako pobednička, tako i jebena.

U svom postizbornom solillokviju Visoki Pobednik se zahvalio svima koji su mu poklonili poverenje „na hrabrosti da izađu na izbore“ i glasaju za njega, iste pak večeri se nekoliko opozicionih persona dramatis zahvalilo građanima što su „imali hrabrosti da ne izađu na izbore“ i da ne glasaju ni za koga.

Ako odlazak do biračkog mesta i podrazumeva određen rizik – mogućnost da pokisneš, da ti se golub posere na glavu ili da te (gadan, ali redak slučaj) neki auto moto kabadahija pokosi na pešačkom – kakva je Sebastianova hrabrost potrebna da ne pomeriš dupe iz topline doma svog.

Već čujem uspaničene glasiće. „Ali ONI vrše pritisak, zivkaju telefonom, pitaju jesmo li glasali, ako nismo, pitaju zašto nismo i – gle nasilništva – raspituju se da li ćemo glasati za NJIH.“ Ne sporim ja da je NJIHOVA namera da telefonskim zivkanjem zastraše građane, ali zivkanje telefonom, ukoliko nije uvredljivo, nije ni prekršaj, kamoli krivično delo, tako da se tim zivkanjima mogu zastrašiti samo oni koji su po prirodi zastrašeni i koji se boje i sopstvene senke.

A takvima vlada, takve guzi (i zavrće uši) svakome kome se navije Sebastian i kome pođe za rukom da se koliko toliko organizuje.

Ajd, zdravo. Skupite hrabrost pa ovo pročitajte.