Postsajamska hronika

Kad tamo dole – ništa. Ili gotovo ništa. Jedva četiri komentara. Ali među njima jedan, ali vredan N. N. komentator koji me – zluradim tonom koji nagoveštava čuda i pokore – obaveštava da me je Ivan Tasovac pomenuo na jutarnjem programu TV 1.

Mora biti – pomislih u magnovenju – da mi je Tasovac uzvratio kontradubarom na dubaru koju sam mu onomad uvalio u Famoznom (ne sećam se više ni kojim povodom) pa odjurih na www da pronađem inkriminisani jutarnji program.

Ugledah u studiju, sleva nadesno – Tasovca (koji je u međuvremenu promenio stajling), šarmantnu voditeljku i Zokija Ostojića kako ugodno razgovaraju o tviteru, političkoj (ne)kulturi, domaćem (ne)vaspitanju, odbojkašicama i onom Pešiću koji je relativno skorašnjim eklatantnim dupeuvlačenjem u Visoko Dupe bacio senku na časno ime Svetislav. (Sad će Radovan Cetvrti bezbeli napisati, da gorepotpisani Svetislav takođe baca senku na časno ime, samo mnogo diskretnijim dupeuvlačenjem, za šta će – kad kucne čas – odgovarati u trku pred sudom revolucionarne pravde.)

Načekah se međutim pomena moje malenkosti, a i kad dočekah, ne pomenu me Tasovac nego Zoki Ostojić (nehotično) pogrešno citirajući moju izjavu u emisiji Ace Stankovića – i to gde, na srbomrzačkom HRT-u – da je „NJegovo Vrhovno Prevashodstvo teže slušati i gledati nego podnositi“. Zoki je rekao da sam rekao da ga je „lakše podnositi nego tolerisati“, na šta je Tasovac rekao da on ne razume moje famozne mudrosti. Možebiti da me je do kraja jutarnjeg programa Tasovac još pominjao, ali ja sam tu prestao da gledam arhivski snimak da bih napisao našu današnju kolumnu i posle zbrisao u vikendicu da se malčice odmorim od sajamske gugnule i beogradskog saobraćajnog haosa.

Ostojić je primetio jednu zanimljivu stvar: Slobodana Miloševića, koji je harao, žario, palio, vodio sumanute ratove i naručivao ubistva političkih protivnika, ondašnja opozicija i njeno simpatizerstvo nisu „hejtovali“, nego su se borili protiv njegove politike, a da se danas politički život sveo na sukob pristalica plamene ljubavi i otrovne mržnje prema Vrhovnom Prevashodstvu, na šta je Tasovac (s pravom) reagovao izjavom da mu je muka od onih koji kažu „da nikada nije bilo gore“.

Psihologija očemerenosti – pogotovo one nastale zbog gubitka vlasti i lakog keša, napumpana parolom „nikad nije bilo gore“ – stvara uslove da vaistinu bude gore nego ikad ili bar onoliko gore koliko je bilo za Miloševićevog vakta. Imam još karaktera, ali žurim u vikendicu pa ću da smandrljam kraj citatom iz Martina Lutera koji je rekao „tamo gde je bolje, tamo je dva put gore“. Ko ima uši neka čuje.