Prah i pepeo

Već u nedelju po podne svi vrapci pod beogradskim strehama su znali da će u takozvanom Hit tvitu Njegova Prezidencijalnost srpskom narodu i senatu obznaniti da se vanredno stanje ukida skorih dana. Mojoj malenkosti se odnekud „javilo“ da će se to zbiti već u sredu. „Dojava“ se pokazala tačnom.

Kao što je potpukovnik Kon u osvit epidemije – dok se Visoki Antivirus kliberio na baljezganja stand up pulmologa – mudro čekao da Vrhovni „odobri“ epidemiju, tako je u nedelju veče Vučić sačekao da Kon naučno „odobri“ ukidanje vanrednog stanja, što je potpukovnik spremno i učinio. Pravo je čudo kako taj svat nije dogurao do generala.

Ja, međutim, nisam u taboru onih koji leleču ju, ju ju, prerano je. Naprotiv. Držim da vanredno stanje nije trebalo ni uvoditi, ali da je – kad je već uvedeno – uvedeno u pravi čas da bi svaka zverka pokazala svoj trag i da bi oni koji umeju da slušaju i gledaju sagledali bezdane dubine ovdašnje ljudske posrnulosti i bede.

Odavno ja ovde pišem – i navlačim gnev „pravednika“ na glavu (za šta mi gromoglasno puca Sebastian) – da je Vučić došao na vlast ne da bi nam otkrio „istinu o sebi“, nego istinu o nama – amorfnoj gomili ženskih polnih organa oba pola koja na osmogodišnje karanje u zdrav (hm, da li baš zdrav) mozak ne uspeva da pronađe efikasniji odgovor od lupanja u krbanje.

Ne hara Vučić da bi demonstrirao svoju (fiktivnu) moć, nego da bi pokazao našu stvarnu nemoć i naše nemanje muda. Tvrđe stvari da i ne pominjem.

Rekoh pre dve tri nedelje da je tokom epidemije i vanrednog stanja Visoki baš prekardašio i da se intimno verovatno i sam čudi kako to da još uvek sedi u Prezidencijalnom konaku. Basnoslovna količina osionosti, prostakluka i seljačkih marifetluka koje je na bazi 24/7/30 upumpavao u okolinu, sada se okreće protiv njega.

Iznutra.

Spoljašnosti što se tiče (čitaj opozicije), ne preti mu nikakva opasnost, ali sve druge opasnosti su tu. Ali će Visoki ipak ostati tu gde jeste dok se ne formira alternativa. Priroda ne podnosi vakuum, to valjda znate.

Pre neko veče je jedan sturmabteilung S(N)S-a – sa kojim Visoki, kako kaže, nema ništa – preko puta Đilasove zgrade instalirao snažno ozvučenje i, da bi izrazio negodovanje protiv lupanja u šerpe, izvesno vreme puštao pokliče „Đilase, lopove“, dok su sve to slušala Đilasova deca. Pitam se da li su u SNS (i njegovom vrhu) nekad čuli da „naš narod“ – do koga, je li, izuzetno drže, kaže da ima onih koji će umreti manji nego što su se rodili. Prirodnom smrću, da ne bude zabune.

Može li se niže? Može. I treba još niže. Sve dok se smrdljivi, ubuđali, potuljeni orijentalni duh „sabornosti“, „našeg identiteta“ – duh koji je istovremeno uplašen i osion – ne raspadne u prah i pepeo. Pa šta će onda ostati. Pa prah i pepeo.