Pravda za mržnju

… kako sam iz intervjua saznao – tokom ratnih godina u Dubrovniku od pomahnitalih (paravojski) spasavao ugrožene osobe „pogrešne“ nacionalnosti, u zavisnosti od ratne sreće, dakako.

Bilo je još takvih u onom orgijanju s početka devedesetih. Ne mnogo. Ali bilo ih je. Neki su (možda i većina njih) spasavajući tuđe, pogubili sopstvene glave (setimo se Srđana Aleksića), Zdravko Bazdan, srećom, nije. Nego da ne dužim, ako nekoga interesuje – a trebalo bi da zainteresuje – upućujem ga da intervju pročita na Danasovom sajtu, a mi idemo dalje.

Zdravko Bazdan u intervjuu odrešito i mudro zbori, dijagnoze psihopatologije ex-yu naroda i narodnosti su mu tačne, ali – bar po mom mišljenju – terapija koju predlaže neće biti efikasna. Možda bi se neki boljitak mogao očekivati, kaže g. Bazdan, „pod uvjetom da se u osnovnoškolske, srednjoškolske i fakultetske kurikulume uvede predmet koji bi u fokusu imao ljudska prava i građanski odgoj“, a onda, malo ispod, pojašnjava stvar i dodaje:

„LJudska prava su, među ostalim, usmjerena na zaustavljanje govora mržnje te rasizma, ksenofobije, antisemitizma i netolerancije. Posljednja četiri fenomena se nazivaju akutnim, a negdje i kroničnim bolestima naše civilizacije. Po mome sudu, naši narodi su obolili i moraju se liječiti. Jedno od terapijskih sredstava je obrazovanje za ljudska prava. Drugo je u rukama psihologa i psihijatara“.

Ovde se blagoizvoljevam ne saglasiti sa gospodinom Bazdanom. Ponajpre zato što držim da su narodi, a pogotovo „naši“, neizlečivi „mirnim putem“, a pogotovo ne „edukacijom“, a potom što sam uveren da mržnja prema bilo čemu i bilo kome – pod uslovom da ne prelazi sa osećanja na dela – takođe spada u korpus ljudskih prava.

Ovim ne želim reći da se protiv mržnje ne treba boriti, smatram da je, štaviše, moguće i uspešno se boriti, ali u toj borbi od ljudskih prava i građanskog obrazovanja mnogo su efikasniji pendrek i krivični zakonik koji – kao što je to bio slučaj u blaženopočivšem SFRJotu – ljudsko pravo na mržnju, da kažemo, interiorizuju, svode ga unutar granica unutrašnjih svetova i ličnih emocija – ionako nedostupnih ruci pravde – ali strogo kažnjavaju njegovo ispoljavanje u javnosti, o mrziteljskom praksisu da i ne govorim. Ima tu još jedna stvar, o kojoj je bilo reči u skorašnjem mini serijalu – jeftinije bi bilo umesto naših naroda lečiti naše političke elite. Ali one neće da se leče. To bi im ispalo skuplje. Nadam se da razumete šta hoću da kažem.