Prazno

Što i nije naročito čudno ako imamo u vidu da i državni praznici novonastale Republike Srbije prolaze na sličan način, neprimetno, nepraznično, svakidašnje. Nema više praznične atmosfere, pa to ti je.

Nije oduvek bilo tako. U SFRJotu je Dan republike bio veliki praznik. Na zgrade opština postavljana su džinovska platna sa likom druga Tita, preko ulica su razapinjane optimističke parole, izlozi prodavnica su ukrašavani zimzelenom i petokrakama. Pisao sam već o tome, ljudi moji, imalo je neke harizme u parolama tipa „sa optimizmom možemo gledati na dalji razvoj naše zemlje“, delovalo je to, verovatno na način na koji danas deluje TV propaganda. Hoću da kažem: osim nenarodnih elemenata i reakcije, ostatak stanovništva je sa optimizmom gledao na razvoj naše zemlje.

Pokazalo se, srazmerno brzo, da je taj optimizam bio neutemeljen, ali, pokažite mi neki „utemeljeni optimizam“. Optimizam i jeste dobar zato što se ne miri sa stanjem stvari na ovom svetu. On, dakle, ne menja svet, niti to može, ali boravak u njemu čini ugodnijim. Kao što rekoh, u SFRJotu vlasti su raspirivale optimizam, optimizam je bio takoreći državna politika sve dok na vlast nisu došli Milošević i kompanija. Oni su okrenuli list. Umesto optimizma počeli su da šire pesimizam. Pokojni Đinđić je pokušao da tu nešto promeni. Ali izgleda da je bilo prekasno. Posle Đinđića nastavilo se po starom.

A možda se otišlo korak dalje. Na mesto pesimizma došlo je samosažaljenje. Pesimizam je još uvek dobra stvar, mnoga velika filozofska i književna dela nadahnuta su upravo pesimizmom. Ali samosažaljenje, sa samosažaljenjem se ništa ne može učiniti. Onoga ko mu se oda, samosažaljenje sprečava da napreduje iz prostog razloga što nije u stanju da se savlada neprijatne događaje iz prošlosti. Samosažaljivac tapka u mestu, jadikuje zbog svega, kritikuje sve i sve dublje tone u beznađe.

Kada čitav jedan narod zapadne u stanje samosažaljenja, tek onda nastaje problem. Evo, mi recimo još nismo prežalili poraz u Kosovskom boju, mislim onom iz 1389. Da li zato što nemamo snage? Jok, more. Nego zato što je sažaljenje vremenom postalo unosan posao i sredstvo društvene legitimacije.