Lepo ja napisah da se političari neće tek tako odvojiti od crkve. Slušam danas radio i čujem da će na ustoličenju patrijarha biti i Toma Nikolić. Kao privatno lice. I mnogi će drugi političari, saznajemo iz pouzdanih izvora, takođe prisustvovati ustoličenju. Kao privatna lica. To „privatno“ verovatno će značiti da na reverima sakoa neće imati značke-zastave Srbije i EU, običaj koji su Ameri preuzeli od članova CK KP SSSR, pa se posle ta manija kićenja raširila svetom.
Odavno smo ovde apsolvirali da je konceptualizam bitna odlika srpske politike; značke-zastavice su istovremeno i vizualizovani politički programi i identifikacija. Svi koji imaju te značke pripadnici su povlašćenje klase i nimalo se ne ustručavaju da to svima stave na znanje. Kad poskidaju značke – e, onda su privatna lica.
Malo je, istina, sumnjiva okolnost da 99,9 političara-privatnika koji će prisustvovati činu ustoličenja, ostalim danima – to jest kada nema ustoličenja i kamera – uopšte ne idu u crkvu. A dobar broj među njima su i ateisti. Nije moje da sudim, ali podozrevam da ni oni koji su nominalno vernici, nisu neki naročiti bogougodnici. O motivima koji ih nagone da se tiskaju oko oltara već je bilo reči, a i još će biti. Sada je pred nama druga tema: najavljeni pregovori srpske i albanske strane. Koji će – evo gledam u kristalnu kuglu – završiti u tradicionalnom ćorsokaku.
Koji se, da budemo otvoreni, već nalaze u ćorsokaku. Na sam pomen slova „P“, po Kosovu su počeli da ruše predajnike srpskih provajdera mobilne telefonije i – ionako vrela atmosfera – momentalno je dovedena do crvenog usijanja. Očigledno je da se prištinskim liderima ne seda za sto sa srpskim glavešinama. A ni ovi nisu preterano raspoloženi za debatu sa mrskim secesionistima. Najtačnije bi bilo reći da ni jedni ni drugi ne mogu očima da se vide i da nije zapadnog uvrtanja ruku, dangi po ušima i šutiranja po cevanicama ispod stola, najverovatnije bi se do u nedogled nastavilo s obostranim sitnim pakostima koje stvaraju veoma krupne probleme realnim ljudima nastanjenim na fluidnoj teritoriji KIM-a.
O čemu bi, vaistinu, imali da pregovaraju? Albanci su dobili šta su hteli, pomalo im već smeta prisustvo međunarodnih kontrolora koji tvrdoglavo insistiraju na kojekakvim implementacijama i ljudskim pravima. U optici prištinske elite, Kosovo je sasvim dovoljno priznato. Balkan je, ovo, ljudi. Ombudsmani, vladavina zakona, međunarodne obaveze – sve su to stvari koje opterećuju. Sa druge strane, naši državnici imaju još žešći problem. Kao ljudi istorijske misije, ne bi oni da blebeću o telefonima, struji, zdravstvenoj zaštiti i sličnim tricama i kučinama. Ali više nema istorije. Potrošeno. Kako u takvim okolnostima sesti za sto i reći: „Mi ne znamo šta hoćemo.“ Može biti da i znaju, da imaju neku ideju, ali onda to dobro kriju. Jer ja tokom svih ovih meseci nisam uspeo da proniknem u misteriju srpske pregovaračke pozicije. Nešto, doduše, slutim. Naši bi voždovi najradije da zaustave vreme, pa da ga premotaju i vrate ga… samo u koju godinu. Koje god da se setiš, na Kosovu neki pičvajz. Tako da pregovori neće uspevati sve dok se ne konstruiše vremeplov. Ili dok na vrbi ne rodi grožđe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
