Predizborna hronika 2

Takođe zaključismo da su, šta god govorili i radili, u pravu i učesnici i neučesnici izbora jer tu nikakvog slobodnog izbora neće biti, ali to uopšte ne znači da će izbori biti „namešteni“. Nema, naime, tog bojkot efendije ni tako žučnog Vučićevog karadušmanina koji neće priznati da bi SNS & Co glatko pobedili i na kako to polupismenjakovići kažu – „fer i poštenim izborima“.

Paradoksima i srpskim posebnostima nikad kraja. Napred rečeno uopšte ne znači da izbornog „nameštanja“ (i njegove senke – mažnjavanje) neće biti. Postoji li odgovor na pitanje: za koji Sebastian treba „nameštati“ izbore koji bi kako god da okreneš bili dobijeni. Postoji. Juče sam delimično odgovorio na njega. To je zato što eventualna pobeda na poštenim, regularnim i nenasilnim okolnostima nije slatka, maltene se i ne računa, a nema ni potrebe da se računa jer se to u novijoj istoriji dogodilo samo jedan i po put.

Ono „pola“ se odnosi na pretpetooktobarske izbore iz 2000, koji na kraju nisu ispali nepošteni, neregularni i namešteni samo zato što je ondašnja opozicija uz pripomoć sirotinje raje uspela da se nasilnim putem izbori za poštenje, regularnost i nenameštenost. Ono pak „jedan“ se odnosi na izbore 2012. kada je JexS stisnuo muda, progutao žabu (koju je trebalo da proguta nekoliko godina pre toga) i Tomislavu Nikoliću predao nezvanične srpske državne insignije – sekiru prepariranu odsečenu Karađorđevu glavu i Sebastian od ovce.

Ovako je to u jučerašnjem Danasu postavio Nikola Samardžić. „Smisao vladajuće srpske politike“ – usudio bih se da dodam s retkim i kratkotrajnim izuzecima oduvek vladajuće – „nije napuštanje zone konflikta. Konflikt je njen duboki smisao, pokretačka snaga, etos i eros“.

Pisac uz pomoć Nikole Samardžića hoće da kaže da u Srbiji otimačina, nameštačina, podmetačina – uvijeni u ukrasni papir Kosova, svetosavlja i Desankine Krvave bajke – nisu nikakvi izuzeci, nikakvi moralni sunovrati, nego gvozdeno pravilo koga se zbog tradicije valja pridržavati čak i u situacijama kada se do mračnih predmeta želja (svih boja) može doći i poštenim, regularnim putem.

Eto, uzgred, razloga zašto se ja nešto naročito ne uzrujavam Vučićevim Visokim Jego Carstvijem – ono je samo zvezdani domet srpskog političkog mejnstrima, a mahnita ko pred strmopizd – a zašto me zdravo brine (doduše sve manje jer je, što Nidža reče, moja generacija bliža onom svetu) odsustvo primisli, kamoli političke formacije, spremne da se uhvati ukoštac sa mračnim nasleđem kulturne prošlosti koja, neprestano se obnavljajući, generiše mračnu političku sadašnjost.