Predizborna inspekcija

Ovoga puta poslu sam pristupio ozbiljnije, maltene naučno. Sedoh, dakle, u kafić sa pogledom na totalitet javne površine, naručih kafu i odadoh se opservacijama i polumračnim razmišljanjima primerenim sumraku koji je polako padao na čaršiju.

Zapitah se kakva li bi bila Srbija, ona naaajveća, Dodikova – kakva je postojeća to znamo – sa glavnim gradom čiji strogi centar izgleda kao pretenciozna kalakurnica ili, pre, Cigan mala sagrađena na razvaljenom mačjem jebalištu? Zapitah se potom zašto mi tržni ambijent – iako okružen dibidus neorijentalnim zdanjima – ipak izgleda kao orijentalna kasaba, a onda dokonah da je to zbog sveprisutnog dograđivanja, pregrađivanja, zagrađivanja (i, naravno, ugrađivanja) koji su – po Andriću – glavne odlike orijentalnog duha i (posledično) orijentalne arhitekture.

Ne smedoh ni da pomislim kako bi izgledali trgovi na dalekoj periferiji Velike Srbije, platih račun, odoh svojim putem, a jutros sabajle se latih posla koji samo naoko nema veze sa avanturističkom arhitekturom  Trga republike – što će reći (ne)postojanjem uslova za „fer i poštene izbore“ (Boškić Obradović). Šta, dakle, kažem? Postoje li uslovi za „fer i poštene izbore“. Decidirano jok, s napomenom da bi Istorija „fer i poštenih“ izbora u Srbiji bila tanja od Telefonskog imenika Tirane i Italijanskih junačkih pesama.

Ne mogodoh, međutim, da se u cinizmu ne zapitam da li osoba koja ne zna da su „fer“ i „pošteno“ sinonimi – a pretenduje da vodi državu, makar ona bila i Srbija – uopšte zaslužuje fer i poštene izbore. Potom se zapitah da li bi napred citiran Boškić, ukoliko bi se uspentrao na vlast, svojim protivnicima omogućio „fer i poštene izbore“ i decidirano, mada bez dokaza, zaključih da mu to na pamet ne bi palo.

Utom se pojavi i dokaz. Nije li Boškić još iz opozicije – u kojoj će nadajmo se zauvek ostati – Bošku Jakšiću pretio apšenjem. Utuvite sledeće, mada sumnjam da ćete utuviti. Pošteni i fer izbori su nemogući na mestima ogrezlim u orijentalno nasilništvo, potuljenost i prevaranstvo, na kojima niko od izbornih takmaca – osim pod žestokim pritiskom – i ne pomišlja na fer i poštene izbore, iako svi takmaci, kad se nađu u opoziciji, do neba vape za njima.

Kako ono reče Kolakovski – biti prevaren u politici nije izgovor. Takođe nije izgovor nemati „fer i poštene“, pogotovo ne izbore na kojima je pobeda zagarantovana. Za fer izbore se mora izboriti. A kako? To je već (rešiv) problem opozicionih političara. Ukoliko nisu u stanju da ga reše, onda ne treba ni da se bave politikom, naročito ako im namera i nije da se bave politikom, nego lopovlukom.