Čim nekud mrdnem iz otačastva – makar to bilo i do neke bivše bratske republike, makar i na dva tri dana – violentni dinaroid zanemogne u meni, naprosto izgubim volju da napušavam usual suspectse, samo mi pomisao na skori povratak u srce tame ulije malčice energije da napišem kolumnu i to bez mnogo buke, besa, sebastiana i ostalih famoznih trica i kučina.
Našu današnju kolumnu pišem prekjuče, zato što tek sutra zorom iz Rovinja – gde sam bio (i još sam uvek) na Danima Mirka Kovača – krećem natrag u našu prestonu Megakasabu. Šta, dakle, kažem? Kako mi se – budući da sam sve vreme ostao u tesnoj internet vezi sa otačastvom – izdaleka čine stvari u otačastvu.
Pre nego što odgovorim na to škakljivo pitanje, priopćiću vam svoju zapanjenost spoznajom dokle se sve – da je bilo kako nije moglo biti – naše otačastvo moglo prostirati. Višekratno sam prolazio auto-putem Beograd – Rovinj via Zagreb ali tek sam ovoga puta, Bog zna zašto, primetio skretanja za Ogulin, Viroviticu i ostale varoši sa srpske granice snova koju je vaktile nacrtao Šešelj.
Nemojmo u stvari sve na Šešelja. Crtana je ta granica – udaljena petsto pedesetak km od beogradskog Trga republike – mnogo pre nego što se vojvoda rodio, a kako stvari stoje, opet će biti crtana.
Grabeći prema Rovinju – preko teritorija na koje Šešelj (začudo) nije polagao pravo – ne mogodoh da ne pomislim da je pomisao (želja, nastojanje) jedne siromašne i razvaljene zemlja poput Srbije – koja za dvesta godina nije uspela da poploča centralni prestonički trg – da se proširi do te razdaljine, nužno morala rezultirati OVIM, a na trenutka mi se učini da je rezultat mogao – a možda i morao – biti i mnogo gori.
Evo na šta mi je izdaleka zaličilo otačastvo: na đilkoša koji se hvali da će skočiti 25 metara udalj, koji se zaleti, skoči, posle 1,20 m ljosne guzicom o ledinu, pa kaže da se okliznuo ili da je vetar bio prejak. I onda sve to – kao u onom vicu o Muji i Hasi – ponovi sedam, osam puta zaredom.
Setih se onda Nikolice Krstića i njegove opaske da je Srbija bila nameračila da osnuje Medicinski fakultet pre nego što je imala dovoljno bolesnika – lekare da i ne pominjemo – pa mi pade na um da – kad je namakla dovoljno bolesnika i ponekog lekara – nije imala lekove da ih leči, ali je i dalje htela da skoči 550 km udalj.
Tako to biva i u životu i u istoriji. Ako uporno pokušavaš da uradiš ono što nije moguće, redovno propuštajući da uradiš ono što možeš, na kraju ćeš morati da radiš isključivo ono što moraš, kao što to mi radimo od 2003. naovamo. Možda se pitate, a do kada ćemo tako raditi? Glupo pitanje! Dok god budemo morali. A izgleda da ćemo morati još dugo jer se Dodik i A. II Vulin pripremaju da nas ponovo navedu da skočimo 550 km udalj. Rekoh vam ja još pre nekoliko godina da nabavljate kožne gaće.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
