Preneozbiljnost 2 1Foto: Stanislav Milojković

Uprkos revolucionarnoj retorici, Jovo Bakić nije revolucionar. Držim da bi to trebalo da shvati kao kompliment. Jer! Biti revolucionar podrazumeva sledeće: 1. biti spreman da ubiješ, 2. biti spreman da budeš ubijen, 3. ne prezati da, kad zatreba, ubiješ najbližeg saradnika, 4. ne prestati sa ubijanjem dok ne pobiješ sve svoje neprijatelje. (Sen Žist)

Sve da Jovo poseduje nabrojane revolucionarne „kvalitete“, opet bi džaba krečio. Prizivati revoluciju u epohi rijalitija, isto je što i raditi na restauriraciji baroka. Već su Crvene brigade i grupa Bader Majnhof – poslednji revolucionari koji su ispunjavali gornje uslove – bili žalosne karikature revolucionara, istina krvave, ali karikature. Vreme revolucija je isteklo. Što ne znači da neće biti krvi.

Dobro, de, pošto zbog privrženosti julijanskom kalendaru Srbija za ostatkom sveta kasni – ne 13 dana, nego 130 godina – moglo bi se reći da u njoj vreme revolucije nije isteklo. Ali – pitam ja Jova – kako misli da u zemlji u kojoj u svakoj grupi ljudi većoj od dvojice ima najmanje dva cinkaroša, formira revolucionarni komitet? I kako misli da mu revolucija uspe ako je svakodnevno najavljuje po novinčinama.

Sve u svemu, Jovova revolucionarna puška je praznija od one sajamske uperene u Visoke Grudi, što ni Visokim Grudima ne promiče, pa – iako ih je čak i NIN-ova naslovnica bacila u amok – uopšte ne paniče pred Jovovim „targetiranjem“. Što, naravno, ne znači da se Jovo nije samopoturio pod mikroskop one zagonetne Službe sa Banjice, čija je rodonačelnica Kodžina gatara, Ciganka Begza.

Ta se Služba, međutim, uopšte ne bavi Jovovom revolucionarnom delatnošću. Pa šta onda radi? E, to će Jovo videti u tabloidima – „a i šire“ – ako jednoga dana postane realna politička pretnja režimu. Što je, po svemu sudeći, apsurdna pretpostavka.

A kako se to postaje ozbiljnom pretnjom po opstanak režima. Evo kako. Dizanjem ruku od fantaziranja i zaludnog traženja prečica i brzih rešenja, zasukivanjem rukava, političkim organizovanjem i uspostavljanjem političkog, ne burazerskog, sistema unutar partija koje će posle, kad jednog dana dođu na vlast, institucionalizovati ovaj nakazni državoliki provizorijum.

Što je, takođe, sve apsurdnija pretpostavka. Očigledno je da deo (i to po svemu sudeći natpolovični) Srbije koji se samodefiniše kao „demokratski“ nema nameru da se politički organizuje, nego sve nade polaže u fantazmu da će Vučić pokleknuti pred zajebantskim vikend procesijama, karikaturama, prepričavanjima, opisima i „osudama“ esenesovskih brljotina i – predati vlast.

Što će pre ili kasnije i učiniti. Ali po sili nužde. Ne znam samo otkuda u zemlji, u kojoj za to ima najmanje osnova, još uvek – ne da tinja, nego bukti – nada da će posle ovog režima doći neki bolji. Želim vam prijatan vikend uz revolucionarnu pesmu „Budi se istok i zapad“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari