Presto igre

Moja malenkost se pozivu redakcije odazvala i prijatno se iznenadila ugledavši – umesto očekivanih 4-5 dajhardsa – najveću redakcionu odaju krcatu muškarcima i ženama svih uzrasta (i boja).

Imao sam i dodatnu motivaciju – potajno sam se nadao da će se na razgovoru pojaviti moja e-drugarica Živčana, ali uzalud behu sve nade moje. Živka se nije pojavila. Ili se, možda pojavila, kao onomad na Sajmu, a propustila da se predstavi.

A o čemu se razgovaralo? Šta su čitaoci pitali glodura i kolumniste? Eh, o čemu? Glupo pitanje! Ima li već godinama druge teme osim Vučića, režimskih nepočinstava, opozicionih performansa i smatranja na temu kako „srušiti“ režim, a dupetom ne mrdnuti i pritom se dobro zabaviti.

Ja sam, predvidivo, ostao na putu izdaje ne odstupajući ni za milimetar od stava da ova i ovakva opozicija, ne da nije nikakvo manje zlo, nego, zbog nemogućnosti da se organizuje, nije nikakvo zlo, što ne znači da – kada Vučiću istekne rok trajanja – neće prerasti u isto ovako, samo malo ispeglanije i tiše zlo.

Kao što u Famoznom džaba krečim pismeno, u redakciji sam džaba krečio usmeno, što mi je nešto lakše palo jer nisam bio ograničen karakterologijom. Ali nema te neograničenosti koja bi bila dovoljna da u glave nezadovoljnika – čast retkim izuzecima – utuvi notornu činjenicu da se poluvojno organizovanoj stranci ne može suprotstaviti višegodišnjim protestnim šetnjama, farbanjem RTS-ovih vrata i jalovim seljačkim performansima.

Nisam rekao – nemadoh srca – da se naivčine i dobričine koje svake subote protestuju time ne bore protiv Vučića, nego „hrane mesto“ Đilasu, Guzijanu i Boškiću, koji jesu najizgledniji naslednici prestola igre, ali koji – opet usled basnoslovne neorganizovanosti – nisu nikakva garancija da na presto umesto njih neće zasesti Šešelj i Miša Vacić, recimo, koji umeju da se organizuju.

Jedna od najvećih misterija, koja po svemu sudeći nikada neće biti rasvetljena, jeste šta je to što ovdašnji pristojan svet navodi da – uprkos vrištećoj činjenici da u Srbiji od nastanka loš režim po pravilu biva zamenjen gorim – i dalje veruje u pojavu neočekivane sila koja će doći niotkuda i rešiti stvar.

Možda je to isti onaj urođeni optimizam koji je kralja Milana naveo na pomisao da se (nepotrebni) rat protiv Bugarske može dobiti bez artiljerije i saniteta. Ili onaj, nešto docniji optimizam, koji je široke narodne mase naveo da pomisle da će raditi koliko mogu, a dobijati koliko im treba. Podsećanja radi, kralj Milan je završio u senkrupu, a narodne mase koje su htela da rada koliko mogu, a da dobiju koliko im treba, završile su u ratu i raspadu. Srećna vam nova 1904.