Pretnja državom

, ispričati nostalgičnu priču o tome kako su popularne srpske uzrečice „ko baba o uštipcima“ i „ko kurva o poštenju“ na kraju druge decenije XXI veka zamenjene aktuelnijom – „ko Basara o ustavotvornoj skupštini“.

Ako se u međuvremenu ne dogodi čudo biblijskih razmera – a osnovano sumnjam da će se dogoditi – ustavotvorna skupština će i 2079. godine biti u domenu političke fantastike, a kakva će biti politička realnost, o tome je bolje ne razmišljati. Iskustva iz sporadičnih ličnih kontakata govore mi da je dibidus nejasno da li pomen ustavotvorne skupštine izaziva veće mrštenje u redovima desnice, centra ili levice, koja ne primećuje da je odavno i nema.

Vođstva, članstva i simpatizerstva ovdašnje (šatro) desnice smatraju da je ideja ustavotvorne skupštine bogohulna i uvredljiva za jedan tako drevan i „državotvoran“ narod kakav je serbski; serbski, pak, (bajagi) „centrumaši“ drže da se poslovi ustavotvornosti mogu obaviti u hodu (u pauzama lopovluka), a serbska

Politička istorija Srbije naivčinama se čini bogznakako šarolika i burna, ali ona je u suštini mrtvo more inercije i zatucanosti, pustinja realnosti u kojoj se, da bi se bilo šta promenilo – a ponekad se ponešto ipak mora promeniti – mora povesti rat ili bar neko ubiti. Samo je promena automobilskih reg. tablica prošla bez žrtava u ljudstvu i materijalu. Interesantno je, međutim – iako uvek nezapaženo – da se ratovi i ritualna ubistva događaju uvek kada ZAPRETI opasnost da se Srbija ustanovi kao stvarna država, a ne kao mačje jebalište.

Dokazi? Evo dva „najrecentnija“. Početkom devedesetih, nakon uvođenja političkog sistema parlamentarne demokratije – koji je otvorio mnoge mogućnosti – Slobodan Milošević i njegova posluga su sve te mogućnosti pozatvarali pokretanjem serije ratova protiv realnosti. Trebalo je deset godina za „deratizaciju“ – shvatićete na šta mislim – da bi, kada je Đinđić ZAPRETIO da Srbiju pretvori u državu, grupa N. N. počinilaca organizovala njegovo javno streljanje – kažem „N. N. počinilaca“, jer u zatvoru čame samo „pucači“ – i ponovo pozatvarali sva vrata.

OVO danas – ovakvo kakvo je – takvo je kakvo je zato što je (trenutno) poslednje u nizu ruševina države koja nikada i nije postojala u pravom smislu reči. Utuvite, đuturumi, šta je (otprilike) rekao Alfred Žari: ruševine su odličan materijal za ponovnu gradnju, ali se ne mogu beskonačno rušiti.