Pretpolitički opus 2

nikada mi – osim ako se ne dogodi čudo biblijskih razmera – nećemo postati uspešna nacija, što će reći zajednica zrelih, slobodnih i dobrostojećih ljudi, a sve zbog endemskog seljačkog idealizma o kome je u Famoznom već bilo reči, ali nije zgoreg da obnovimo gradivo.

Ključna odlika seljačkog idealizma – apsolvirali smo to već – jeste da idealizuje seljačkog idealistu lično, idealistin narod, idealstinu familiju, stranku i ahalu, a da sve ostale (i ostalo) gleda, u najboljem slučaju kao smrdljiv sir, a u ne-daj-Bože – situacijama kada dođe do političkog (ili poetičkog) sukoba interesa, kao na karadušmanina koga treba slistiti sa lica zemlje, što se u zemlji Srbiji vrlo često – prečesto u stvari – i radilo i to na najbrutalniji mogući način: metkom u čelo ili – u Đinđićevom slučaju – u leđa.

Grešna mi duša, i ja sam dugo bio tipičan seljački idealista, ali sam – takoreći do juče – imao mnogo bolje mišljenje o sebi, malo, međutim, čitanjem ušekorisnih štiva, malo sabiranjem podugačkog životnog iskustva – malo ovim, malo onim – u jednom momentu sam došao do saznanja da svet ljudi nije sastavljen od sinova svetlosti i sinova tame, da su ekstremi dobra i zla krajnja retkost, a da je većina ljudi mešavina i jednog i drugog, ono, fakat, u različitoj razmeri sastojaka.

Seljački idealizam nije srpska posebnost, o ne, ima ga na svim stranama sveta, ali je ovde baš pustio korena, tako da se može reći da je Srbija za seljački, ono što je Nemačka za klasični idealizam, a to u praksisu za posledicu ima da ovde političke partije nisu organizacije građana sa različitim (za sve prihvatljivim) pogledima na uređenje društva, nego fanatične verske sekte, koje sve izvan njihovih redova, posmatraju kao otpadnike (u prevodu na srpski – izdajnike) i to je – kad se malo dublje začeprka – stanje duha zajedničko i ovdašnjim partizanima i četnicima i radikalima i liberalima i evroazijatima i evrounijatima, zvezdaše i partizanovce ovoga ćemo puta preskočiti.

Ima to još loših posledica po srpski praksis. Budući da na ovom svetu (uprkos nadljudskim naporima Srba da se to promeni) ništa nije stalno, srpski sinovi svetla trenutno „na vlasti“, kada u jednom trenutku – bilo prevratom, bilo na izborima – sa vlasti padnu, i kada na njihovo mesto dođu dojučerašnji sinovi tame koji – istog trenutka bivaju proglašeni sinovima tame, propalicama, upropastiteljima (često s pravom), lopovima (takođe često s pravom) i lažovima. Budući da se svetlo na kraju tunela ne vidi, neki bi cinik rekao – i ne bi mnogo pogrešio – da se ovde, zapravo, na vlasti smenjuju isključivo garniture sinova tame. A o tome zašto je tome tako, nastavak u sutrašnjem broju.