Prevazilaženje neprevaziđenog murdarluka

I to – gde? U mojoj omiljenoj smrdari, Blicu. Verovatno je u pitanju arhivski snimak. Bilo kako bilo, s maskom ili bez nje, imam utisak da je dr Janković poštenjačina koji se iz plemenitih pobuda obreo u potpukovniji paravojnih, parapolitičkih, a bogme i paranormalnih – što reko Visoki – „stručnjaka“.

Dr Janković je prethodno na nekom televizoru izjavio da postoji „kriza poverenja“ u krizni štab i da bi ta kriza trebalo da „bude prevaziđena“, što me je – ne znam zašto – podsetilo na druga Čung Vonga i njegovu „ocenu“ da se događaju stvari koje ne bi trebalo da se događaju.

Must see prekjučerašnjeg dana bila je KZŠ KŠ kao pokušaj „prevazilaženje krize poverenja“. Neuspeli kako će se pokazati. Živ, međutim, nisam bio da sačekam 15 h PM.

Sa malim zakašnjenjem – koje omladinci zovu lupanje čežnje – na kriznu scenu su istrčali visoka predsednica vlade i KŠ, Brnabićka, dr Janković (s maskom) i dr Stevanović.

Prvi korak ka prevazilaženju krize – upadljivo odsustvo crvenih epidemioloških krpa – Kisićke, potpukovnika koji je stavljen u pričuvu i dr Pulomologovića koji je stavljen u Visoki Čmar – bio je učinjen. Bilo je preostalo je da se napravi još 100.000 koraka od kojih nije napravljen nijedan.

Istini za volju, bilo je nekih pomaka. Za razliku od marta i aprila – kada je penila, lupala rukom o astal, arlaukala, siktala i pretila – Brnabićka je ovoga puta sitnu vunicu prela, molila, preklinjala i strpljivo odgovarala ne novindžijska pitanja, što ne znači da povremeno nije ispaljivala diskretne dubare u smeru ionako polumrtve opozicije.

U jednom je trenutku čak zavapila, citiram po sećanju – „zašto bismo mi lagali, kakvu korist bismo imali od toga“ – na šta sam ja ekranu televizora – u nadi da će ekran preneti Brnabićki moje reči – rekao sledeće: „Zato što ste patološki lažovi koji lažu i kad im to pravi štetu.“

Šteta je učinjena, da vidimo kako stoji stvar s kontrolom štete. Odmah da kažem – loše. Brnabićkini apeli da „svi mi zajedno“ „treba“ (opet drug Čung Vong) da „istrajemo u borbi protiv čume“ i bla, bla, bla, odzvanjali su prazninom, odbijali se od zidove i izazivali grohotan smeh vrabaca pod strehom Federalne Pustoline.

Nisu se, naime, oni kojima se Brnabićka obraćala – tj. svi mi, tj. narod – odmetnuli od vladajuće partaje, partajine vlade i partajinog kriznog štaba – nego su partaja, vlada i krizni štab i pre epidemije podigli neprobojnu blindiranu ogradu između njih i nas. Komedijant slučaj je u međuvremenu udesio da ovoga puta neprijatnije bude sa vladajuće strane ograde, ali – što reko naš TV narod – tražili ste gledajte, rodili ste ga sad ga ljuljajte iliti u najkraćem – tko vas jebe, kako bi to postavio moj blaženopočivši drug Rino.

Epilog – Pokušaj vađenja trnja iz krizne mindže je propao. Ali spas je tu, nadohvat ruke. Samo kupite poslednji Alo koji vam „poklanja“ molitvu protiv korone.