Priča o koži

Elem, priča kaže da su užičke lole bekrije pazarnim danom sačekivali seljake pred stočnom pijacom i kupovali jagnjad za dinar, što je u to vreme i bila tržišna cena, a da su seljaci – ko seljaci – radosno uzimali dinar i sve se šutajući nogom u guzicu vraćali u Semegnjevo ili Mačkat, pojma nemajući da novootvorena Kožara – beše već počela industrijalizacija – otkupljuje jagnjeću kožu po ceni od dva dinara.

Lole bekrije su potom jagnjad pekle (i to na mukte), jagnjetinu zalivale vinom i rakijom preispunjene ponosom što su bili toliko pametni da zajebu glupe seljake i da pride zarade.

Tako je to išlo decenijama, sve dok 41. seljaci nisu sišli sa brda i pod supervizijom Tita i Đilasa osnovali Užičku Republiku, za čijeg trajanja su lole bekrije seljacima sopstvenim kožama s kamatom platile nekadašnju džaba jagnjetinu.

Tom je zgodom i koža mog dede po majci – iako nije bio lola bekrija – otišla na šiljak, ali jbg, revolucija jede i svoju decu, zašto ne bi pojela i mog dedu.

Naravoučenije gornje priče je da je svaka šuša u Srbiji koja je druga varoška generacija i koja je, pride, završila neki fakultelčić, odvajkada čvrsto uverena 1. da Albanci treba da stružu drva, prave kore za pitu i baklave, jedu marmeladu i da ćute i 2. da „seljaci“ (svih boja) treba da ih snabdevaju jaganjcima (svih boja) po ceni od jedan dinar, a da od prodaje kože zarade još jedan.

Govorim o u Srbiji duboko ukorenjenom sindromu džiberske (malo)građanske oholosti i fiktivne superiornosti utemeljenim na lakovernosti, neukosti i zatucanosti „širokih narodnih masa“.

Kao i sve oholosti – uključujući i one donekle utemeljene – i građansko džiberska oholost po pravilu završava u dip šitu.

Pretkomunistička je, kako smo napred pokazali, završila u Užičkoj Republici, postkomunistička je – kako ćemo pokazati – posle mnoštva peripetija završila u Carstviju Visokoga Vučića kome neće biti kraja… i bla, bla, bla.

Nakon što su se posrali na Đinđićev grob (jedan od njih je i doprineo da se Đinđić nađe u grobu, a vi pogađajte koji) veseli kohabitanti Koštunica i JexS bili su nameračili da unaprede i ušminkaju stari užički zanat, tj. da se „seljacima“ uvuku u dupe, da ponekad svrate u Guču, siđu „u narod“, među seljake, da im špricaju kokoške i pomaze june, a da im seljaci zauzvrat daju mleko, vunu, meso i kožu…

Pokazalo se da su im dali Sebastian.

Iako osim njihovog alfa mužjaka, Visokog Vučića, niko od naprednjaka nije čuo za Hegela, nepogrešivo su Hegelovu parabolu o gospodaru i robu sproveli u život i sad jašu i guze gospodare – a ja im toplo preporučujem da im i uši zavrću – mada su u suštini i dalje ostali robovi.