Priče o zanatima

Evo ih: masovna moralna panika, masovna histerija i masovno prosipanje beba zajedno sa prljavom vodom. Krenimo od prvog zanata, moralne panike.

Kada se uz nesebičnu pomoć moralnih paničara Vrhovni Vučić uspentrao na vlast i počeo da radi isto što je radio (i obećavao da će raditi) dok je bio u opoziciji – i što će nastaviti da radi i kad ponovo bude opozicija – nastalo je sveopšte ibretenije tipa ju, ju, vidiš li ti, sestro lepa, šta „nam“ radi, ovo ovako nikada nije bilo i tako dalje i tome sl.

Mojoj se, međutim, malenkosti učinilo da Vučić & Co ne rade ama baš ništa što nisu radili JexS & Co, s tom razlikom što Vučić & Co nisu umeli (ili, pre, nisu hteli) da prikrivaju i zataškavaju brljotine i nepočinstva, na šta ih uostalom obavezuje i stranački statut, za razliku od JexS-a & Co koje je stranački statut obavezivao da postupaju drugačije.

Masovna moralna panika je ubrzo prerasla u drugi stari srpski zanat – masovnu histeriju, koju je naš drug krle22 u kolumni u Blicu od utorka polubriljantno opisao propuštajući, onako polovičan kakav je, da opiše i vladajuću masovnu histeriju.

Sad će komentatori da graknu: konačno se Bas vratio na pravi put, konačno uviđa problem, konačno shvata „ko je kriv“, ali odmah ću ih ućutkati. SNS & Co jesu masovno histerični, ali to uopšte nije razlog da „bolja Srbija“ – jedan od najmasnijih srpskih lažnih mitova – zapadne u masovnu histeriju i da podlegne kardinalnoj logičkoj grešci – Vučić je loš, ja nisam Vučić, ergo ja sam dobar.

Ta greška je, da kažemo, dvostruka. „Dobar“ – to je metafizička, ne politička kategorija, dočim su uračunljive (u svakom smislu) političke kategorije „organizovan“ i „efikasan“.

Život je, znamo to, gurav.

Ni te kategorije često ne donose ništa (ili malo šta) „dobro“, što iz svakodnevno priloženog i vidimo. Ali – ima li kraja životnim guravostima – ne biti organizovan i efikasan uvek je nužno rđavo.

Neorganizovanost, dezorijentisanost i neefikasnost – ključne odlike takozvane srpske opozicije – daju odrešene ruke još dezorijentisanijim ali dobro organizovanim (pret)političkim snagama da vršljaju kako im se prohte – a ovim našim se baš prohtelo, baš im zinula guzica – sužavajući time (takođe pretpolitički) manevarski prostor na „razbijanje straha“ (od sopstvenih senki), prepričavanje režimskih brljotina, farbanje RTS-ovih vrata i pljuvanje pod vladajući prozor.

Na red dolazi stari zanat prosipanja beba sa prljavom vodom, ali zbog zahtevnosti teme i ograničenosti karakterologije, priču o tom starom zanatu i štetama po istoriju i život koje proizilaze iz njegovog praktikovanja, pročitajte sutra.