Prigradska legenda

Događaj je autentičan. Sredinom, naime, sedamdesetih godina prošlog veka, potegli nekim poslom (pre će biti besposlicom) neki „žestoki momci sa čačanskog asfalta“ u Užice i tu se od duga vremena odali omiljenoj zabavi ondašnjih žestokih momaka sa svih srpskih asfalta – maltretiranju „hipika“.

To se, međutim, nimalo nije dopalo žestokim momcima sa užičkog asfalta koji su takođe s vremena na vreme maltretirali hipike, pa su žestoko ispampulecali čačanske žestoke momke uz obrazloženje da samo oni, užički žestoki momci, imaju pravo da maltretiraju užičke hipike.

Istorija se, kao što (bar mi) znamo ponavlja, pa se ovoga puta u ulozi čačanskog žestokog momka pojavio Tasovac, koji je u Kuriru – a da gde drugde – izmaltretirao neke opozicione personae dramatis koje su plajpičile simfoniju/kohabitaciju – nepotrebno precrtati – Marine Abramović i Vrhovnog Režima.

Ja se pak pojavljujem u ulozi žestokog momka sa užičkog asfalta pa ću Tasovca ispampulecati uz obrazloženje da samo ja imam pravo da pampulecam srpske opozicione personae dramatis. Krećem na posao. Nakon „očevida“ u inkriminisani tekst, stekao sam utisak da je i Tasovac konceptualista-amater, ali da mu koncept nije toliko apologija Abramovićke, koliko namera da se preko stranica Kurira izokola vrati u Visoko Dupe iz koga je vaktile isprdnut pod nerazjašnjenim okolnostima.

Možda je u vreme pre omasovljenja upotrebe toalet papira Tasovčev koncept bio moguća misija, sada je mrka kapa. Osim, naravno, ako se drugačije ne naredi.

Sada kada sam ispampulecao Tasovca, nastavljam da pampulecam opozicione personae dramatis koje su se (po ko zna koji put) strmopizdile u rupu koju im je iskopala Visoka Teorija. Sada Visoko Dupe („bez Tasovca“, a formalno s punim pravom) može da kaže: je l vi vidite, ja u Srbiju doveo svetski poznatu i priznatu umetnicu, a ovi barbari traže dlaku u jajetu (i to onom koje se na latinskom zove testis.)

Bez obzira šta ko mislio o konceptualizmu – ja sam blagovremeno priopćio šta moja malenkost o tome misli – Marina Abramović jeste svetski poznata i priznata umetnica i to se, ako se ima malčice mozga, ima uvažavati u svim čaršijama i mahalama, tim pre što sam u međuvremenu obavešten da ume i da slika, još tim prije što sam siguran da bi MA, da joj je izložba upriličena za JexS-ove vlade, bila još svetski poznatija i priznatija i njenom carstviju naprosto ne bi bilo kraja.

Eto, uzgred, zašto sam se – nakon prvobitnih rezervi – složio sa NJ. S. Irinejem da je Vrhovno Biće Božiji Dar (donekle i Bič Božiji), zato što (mada mu to nije namera) iz temelja ruši lažni mit o kulturnoj superiornosti Druge Srbije, Euromahale i Krugova Dvojke. To uopšte nije loše. Dapače. Šta je ono rekao Alfred Žari. Da bismo gradili, najpre moramo rušiti.