Prisustvo duha

V čjom bilo djelo? Na bibliotekinoj svečanosti i uručenju nagrade blagoizvoleo se pojaviti džumhurbaškan Foma Nikolajevič, od čijeg se prisustva – ugledavši ga među cenjenim publikumom – dobitnik nagrade Filip David eksplicitno „ogradio, što je – da li je moglo biti drugačije – srpske domaćine, domaćice, dežurne ibret-efendije i još dežurnije ibret-hanume bacilo u težak amok, a na samoj ivici amoka se našao i kulturni popečitelj, Tasovac, koji je – u cilju kontrole štete – ispustio nekoliko umilnih zvukova o neprimerenosti ograđivanja u kulturi koja je, je li, jedna za sve.

Pokazalo se, međutim, da je najpovređeniji – povređeniji čak i od džumhurbaškana koji se prilično odmereno osvrnuo na Fićino ograđivanje – takozvaniRatko Dmitrović, čovek koga sve rane našeg roda (profesionalno) bole. Nije Dmitrović časa časio. Momentalno je presavio tabak i Davidovo ograđivanje od Fome Nikolajeviča podigao na opštenacionalni nivo. Ko biva… ako se ogradio od predsednika, time je naneo uvredu celom narodu. Koga interesuje ceo tekst – i ko ima stomak – neka ga pročita na sajtu Dmitrovićeve odštampotine, ja ću se fokusirati na jedan detalj, pravi dragulj srpskog džiberskog pokvarenjaštva.

„Da li su Srbi“ – zapitao se poslovični Ratko – „negde i nekada zaslužili ovakav odnos prema njihovom predsedniku?“ Odmah potom usledio je odgovor. „Izgleda da jesu.“ „Sam David je“ – nastavlja Ratko – „objavio da su sve vreme Drugog svetskog rata njegova majka, njegov stariji brat i on proveli u sremskom selu Manđelos. Tamo su ih Srbi čuvali i sačuvali pod prezimenom Kalinić.“

Učinilo mi se na momenat da je Ratku zdravo krivo što su Srbi sačuvali jednog – nezahvalnog kako će se na kraju pokazati – Jevreja, karadušmanina, zmiju i nedrima, a takođe mi se učinilo da je u Dmitrovićev lament ugrađeno i upozorenje Srbima da ubuduće – ako opet izbije neki pičvajz – ne ponavljaju sličnu grešku.

Šta mi se još učinilo? U prvi mah mi se učinilo da ograđivanje od nečijeg pukog prisustva i nije baš u duhu tolerancije, ali mi se potom javilo da je Tomo dobio – doduše u blažoj formi – upravo ono što je zaslužio. Sećate li se kako je džumhurbaškan radosno proricao Đinđićevu smrt i kako je – nakon što se proročanstvo ispunilo – blagoizjavio da će prodati stan jer, tankoćutan kakav je, ne može da živi u bulevaru koji nosi Đinđićevo ime. Kako se ono kaže – kakvim sudom sudiš, takvim će ti biti suđeno.