I ale i vrane se ovih dana seriozno bave Vikiliksom, pa bih i ja mogao da na tu temu rečem neku. Kada su počele da cure „informacije“ odmah mi je palo u oči da se afera poklapa sa periodom u kome su se proteklih godina gromoglasno najavljivale afere ptičjih gripova i kozijih sakagija, pa sam – paranoičan kakvim me je Bog dao – brzopleto zaključio da je Vikiliks ovogodišnja zamena za grip. Negde se, u nekim sivim zonama, dokonalo da treća uzastopna epidemija ne bi mogla da prođe. Globalna raja se, međutim, mora držati u stanju potpune sluđenosti. Da ne bi bila pusta, narodna usta moraju da melju. I tako su se procurotine prosule širom sveta.
Trezveniji komentatori od samog početka govore da sve to nije big deal, da je to običan goli Crven Ban od ovce i da je skandal „koji preti da promeni samu suštinu međunarodnih odnosa“ u stvari serija neproverenih ogovaranja i paušalnih ocena i procena dokonih diplomata. Budući da i sam imam određeno iskustvo u diplomatiji, mogu iz prve ruke da posvedočim da je u naše doba elčiluk, kao uostalom i mnoge druge stvari, spao na veoma niske grane. Izuzimajući izdavanje potvrda i pasoša i eventualnu pomoć sugrađanima koji u belom svetu dopadnu neke nevolje – sve ostalo je luk i voda. A naročito takozvane poverljive „depeše“. Pogotovo ako su inspirisane „poverljivim izvorima“ u ministarstvima spoljnih poslova.
Osim toga, moj debeli vuk se oblizuje u svom ćošku, što ukazuje na to da predoseća punu trpezu međunarodnih magaraca. Evo, na primer, jednog. Izvesni američki elčija dojavio centrali da je matuška Rosija mafijaška država. Medvedev i Putin se uopšte nisu uzbudili zbog toga. Možda su neki ovdašnji geopolitičari očekivali da će pomenuta dvojica momentalno aktivirati rakete sa atomskim bojevim glavama. Ti svati i inače uporno očekuju sukob velesila, u nadi da će iz toga proizići neki ćar za Srbiju, to jest za njih. Mada nas istorija uči da smo u takvim sukobima uvek prolazili kao bosi po trnju i sve ukazuje na to da bismo u nekom budućem ratu prošli još gore.
Što se domaćeg terena tiče, Vikiliks je takođe uznemirio isključivo naivčine. Jer, osim njih, niko drugi nije ni pomišljao da, recimo, vibrantni Jeremić uživa neki naročit ugled u Ke D’ Orseju. U toj staroj, otmenoj kući, u kojoj je sačuvano podosta od nekadašnje uglađenosti, ambiciozni, mlađahni, a drčni juniori – koji su na položaj dospeli bez prethodne karijere, na mig „odozgo“ – nikada nisu bili dragi gosti. Niti se tamo negovalo lepo mišljenje o šefovima država koji na jednu tako važnu poziciju instaliraju bahate i neiskusne protežee. Opet kažem: srećna je okolnost što naša diplomatija još uvek koristi hladnoratovski sistem komunikacija, takozvanu kripto zaštitu koja – zbog zastarelosti – uopšte ne može da „procuri“. Jer kada bi procurilo… Belaj, bato.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
