Prođe Sajam

Dakle, bilo je lepo. Ipak je šteta što cenjeni solunski publikum nije bio u situaciji da prati glavno dešavanje – noćno druženje srpskih pisaca koje je počinjalo čim se pogase sajamska svetla. Eh, da je samo bilo moguće simultano prevoditi celonoćne razgovore u kafiću preko puta hotela Luksemburg, svašta bi Solunici čuli i sigurno bi se krstili i levom i desnom rukom. Dakle, ovako! Kao neizlečivi Srbi zasednemo oko pola jedanaest, razgovor počne anegdotama i pošalicama, pa se prenese na teren politike, pa tu dođe do srpskih raskola, pa onda padne nacionalno pomirenje, da bi priča negde pred svitanje završila na problemima teogonije i kosmologije. Bilo je neke logike u Tominom predlogu da se ujedinimo sa Rusijom. Vaistinu, bar mi srpski pisci, frapantno ličimo na Ruse. Samo što manje pijemo. Ne možemo se mi takmičiti sa Bačuškama. Ipak su oni ljudi posebnog kova. Da je drugačije, oni bi hteli da se ujedine sa nama. Ali tako je kako je, moramo se zadovoljiti time da budemo Srbi. I to je nešto.

Grci su, dame i gospodo, veseo, ali prilično pragmatičan svet. A kakvi i bili ako znamo da je pragmatizam grčka reč. Oni, dakle, razumeju zlatnu mladež koja đipa do zore po kafićima, ama lepo vidim da gazdi kafića uopšte nije jasno šta u četiri sata ujutru rade ljudi u ozbiljnim godinama i o čemu to tako gorljivo pričaju, čas povisujući ton, čas se smejući, čas bivajući samrtno ozbiljni. I da vam nešto kažem, jedva čekam da se vratim u Srbijicu. Jeste dupe videlo puta, jesmo se lepo proveli, ama čoveka vuče njegov prirodni ambijent. Kako se ono kaže, zasviraj i za pojas zadeni. Nervira me, pravo da vam kažem, što se ne nerviram. Nekako sam se opustio, omekšao, isuviše se evropeizovao. Fale mi čak i rupe na srpskim putevima, fale mi srpske daske u glavi. Navučen sam na haos. Čekajte me čardaklije, defterdari, dilberi i delije. Od sutra je sve po starom.