Projekat „Đorđe“

 Zbog čega sam se ja toliko ispizmio na Đorđa? Opsednut li sam? Jok, more. Osporavam li ja Georgiju pravo da piše i da gorljivo brani svoje stavove. Jok, more. Što rekao Deng Sjaoping, „nek cveta stotinu cvetova“. Čovek uopšte nije prikraćen. Piše u „Politici“, ima privatni sajt, uključiš rernu eto ti Đorđa. To je već stvar ukusa. Stvar neukusa je to što Vukadinović uporno nastoji da svoje poglede, sumnje, strepnje i razmišljanja nametne kao opštevažeće stavove, kao nekakav brevijar srpstva i kao obaveznu lektiru. Ili ćeš aplaudirati Vukadinovim palamudnjavama ili si, bato, izdajnik. Evo, recimo, u poslednjem broju „Vremena“ naš je filozof došao do zaključka da je dobro što reprezentacija Srbije nije pobedila Australiju jer bismo u suprotnom mogli izgubiti sever Kosova i Republiku Srpsku. Ko ima živaca neka pročita! I onda, kaže li se Georgiju: lupetaš čoveče, to se oglašava „govorom mržnje“ i „valjanjem u blatu“. Kada se, recimo, polupa Beograd, kada se izgubi jedan život i kada se povređeni broje na stotine, jeste u demokratskom društvu slobodno napisati da je to u stvari „pravedni gnev mladih ljudi“, ali je po Đorđu, neslobodno napisati da je to podrška divljaštvu. Đorđe, kao čvrsti privrženik kulture dijaloga, hoće da posle posla ode kući i da na miru pojede svoju sarmu. Jer je on u pravu.

Jao onima koji se drznu da pomisle drugačije. Postaviš li pitanje: šta na filozofskom fakultetu predaje bezmalo pedesetogodišnjak bez doktorata i bez ijedne napisane knjige, ti si, bato, srbomrzitelj. Predaje valjda srpstvo i čekićstvo. Meni je shvatljivo zašto ga je tamo instalirao Koštunica, ali mi nije shvatljivo zašto ga još uvek tamo drže. I zašto mu se obraćaju – „profesore“. Ne ulazim u razloge zbog kojih uredništvo „Politike“ nastavlja da štancuje mudrosti ovog mudrosera, niti utičem na redakciju da prestane sa tom, po meni sublesastom praksom, ali zadržavam pravo da stvari i ljude nazivam pravim imenima. Đorđe prava imena ne voli. Voli društvo u kome se karijere grade na lažnom predstavljanju i na još lažnijoj dnevnopolitičkoj pravovernosti. Jer, nedremano oko Georgijevo, vidi američke zastave u kućama (pazi ovo) svojih prijatelja. Braneći Kosovo sa Terazija, kao i plejada drugih (i uspešnijih) kosovobranitelja, izdaje kilave fatve i odapinje strele protiv „izdajnika“. I onda hoće da ga se ne uznemirava u njegovom palanačkom miru i „naučnoj referentnosti“. Kako stvari stoje, projekat „Đorđe“ ima sve izglede da uspe. A ako se jednoga dana u ovoj nesretnoj zemlji dođe do saznanja da je njeno beskonačno posrtanje u tesnoj vezi sa usponom beznačajnih a preambicioznih kreatura, onda se možemo nadati da ćemo u Evropsku uniju ući sa „našim identitetom“.