Novopečeni novopopečitelj, Lazar Krstić, lik koji mi je sve simpatičniji, izjavio je ovih dana da je uslov svih uslova ekonomskog oporavka zemlje „promena svesti državnog aparata“. Navedena mu je misao – uprkos izvesnom prizvuku prevaziđenog marksizma-lenjinizma – vaistinu ka vladičina, ali dečko je dugo izbijao iz zemlje, očigledno nije u toku, neka se pripazi da umesto svesti državni aparat ne promeni njega, popečitelja.
Ne bi bio prvi. Neće državni aparat dozvoliti da mu se tek tako udara na svest. Nigde, ne samo u Srbiji. Ali u državi Srbiji državni je aparat baš moćan rendžer. Postoje popečiteljstva – MIP na primer – u kojoj se rendžerska moć prenosi sa kolena na koleno. Deda se zaposlio kao domar, sin mu dogurao do ministra savetnika, a unuk – još malo pa ambasador. Ako Bog da pa deda poživi, nije isključeno da ugleda praunuka na mestu popečitelja inostranih dela.
Takozvana inertnost birokratije veliki je i nerešiv problem svih modernih država, jer bez birokratije naprosto nema države. Josif Visarionovič je svojevremeno naumio da personalne probleme sovjetske birokratije reši masovnim likvidacijama personala; ispočetka mu je dobro išlo, ali onda je izbio rat, personala niotkuda i umal mu Hitler ne stade na rep. Posle rata, u oslobođenoj Evropi, zavladala je drugačija škola mišljenja, saglasno kojoj je efikasnost birokratije obrnuto proporcionalna njenoj brojnosti. Nikada se međutim ni u Evropi nije prešlo sa reči na dela ili ako se ponekad i ponegde i prešlo, sve se brzo vraćalo na staro. Državni aparati vole da se uvećavaju jer se u velikoj masi lako zature odgovornost, sposobnost i ostale stvari koje kvare lagodnost državnoaparatskog života.
Kod nas se, naravno, otišlo u totalnu krajnost. Ovde državni aparat sebe ne vidi kao produženu ruku države, već kao njenog vlasnika. Država, to smo mi, tako otprilike razmišlja naš samosvesni državni aparat. U optici srpskog državnog aparata, srpski državnici i srpski državljani su njegovi iskonski neprijatelji. Ovi prvi – državnici – možda jesu opasniji, ali su privremeni. Ovi drugi – državljani – nisu vredni ni pomena. Nepromenjivi su, ali nemoćni. Eto dokle nas je dovela demokratija i eto zašto je SFRJotova birokratija bila nešto efikasnija od svih postjugoslovenskih. U to doba su i državnici bili nepromenljivi. Samo neka nam popečitelji menjaju svest – tako otprilike razmišlja srpski državni aparat – dug je to proces, to će da potraje i taman kada popečitelj pomisli da je nešto promenio, eto ti izbora i ode popečitelj u 3LPM. A ako popečitelj baš bude insistirao, naći ćemo mi već načina mu smrsimo konce.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
