Pronalazači grešaka

Ne može čovek da popije dva kila rakije, da to javnosti predstavi kao ispijanje kafe i limunade, a da ga nedremani neprejebivci ne raskrinkaju, kao što su onomad podfamozni komentatori raskrinkali mene, nakon što sam bezuspešno pokušao da orgijastičko rakijanje predstavim kao bezazleno kafenisanje.

Ama to su – bezbeli će graknuti dilberi iz bolje i zubatije Srbije – komentatorski mufljuzi i luzeri, ali zubati dilberi neće biti u pravu, jer raskrinkavači laži tipa podfamoznih komentatora u obema Srbijama nisu izuzetak, nego pravilo. Niko ovde nikome ništa ne veruje i to s dobrim razlogom jer ovde – čast retkim izuzecima – svi masno lažu i svi u svemu vide prevaru.

Sad će pak neki naivčina reći da je to, kao i siromaštvo, naša „komparativna prednost“ jer nas nedremane, neprejebive i nepoverljive kakvi smo, niko ne može izlagati i prevariti, ali ni naivčina neće biti u pravu jer nema ko nas nije obrlatio i prevario, samo ako mu se navio Crven Ban, a Srbi – masovno (i samo naoko paradoksalno) – najviše veruju upravo najmasnijim lažovima i prevarantima.

Odgovornost, međutim, za takvo stanje stvari – zbog kojeg se sve brže i sve neopozivije pretvaramo u naciju mufljuza i luzera – ne pada na sadašnji naraštaj. Davno je to zakuvano, još u XIX veku, u vreme kada su Pantelija Srećković i njemu slični klepali srpsku istoriju i ukrašavali je fantazijama i lagarijama. I blaženopočivši Ćosić je vaktile napisao srceparatelnu odu srpskom laganju, pravdajući ga „teškom istorijom i uslovima života“, ni na trenutak se ne zapitavši nisu li možda teška istorija i teški uslovi života posledica, a ne uzrok sveopšteg laganja.

Upravo zato bi Vučićev poziv na dijalog o demitomanizaciji Srbije opozicija (a i svi ostali) trebalo da shvate krajnje ozbiljno, bez obzira koliko Vučić mislio ozbiljno, a intimno ne verujem da misli, jer ako bi mislio ozbiljno – dozvolimo i tu mogućnost – onda bi radio direktno protiv svojih najboljih interesa. Pa zašto onda – možda ćete se zapitati – ako već ni ja ne verujem Vučiću, huškam opoziciju da se odazove na Vučićev ljubazni poziv? Zato što boljeg predlagača i pozivara nema, eto zašto, a ako je našoj nadasve principijelnoj opoziciji ispod časti da razgovara sa Vučićem i ako čeka pojavu nekog blagočestivijeg srpskog vladara koji bi zadovoljio njene visoke kriterijume, onda stvar možemo postaviti i ovako: ako se takav pojavi, koji će nam onda Crven Ban opozicija.

Vladara po meri i ukusu opozicije nema – niti će ih biti – ne samo u Srbiji nego nigde na ovom guravom svetu, ali opozicija i postoji (tamo gde postoji i gde nije ikebana) upravo zato da svim legitimnim sredstvima vladara primorava na što je moguće veći stepen blagočestivosti i blagorazumija. Jedno od tih legitimnih sredstava je i dijalog, ma koliko u početku izgledao uzaludan.