Propast nacionalnog jedinstva

Kako su samo saborno marširali strojevim korakom po redakcijama i TV studijima naše zemlje ponosne, kako su samo unisono osipali drvlje i kamenje po nesrpskim pojavama i ličnostima, kako su se samo lepo družili u mitskoj kafani Mornar i kako su samo – uz riblju čorbu i kupus salatu – pevali o slobodi kao što je i ona pevala o njima. Ili tako nekako.

A onda im se – kao grom iz vedra neba – dogodio stari srpski usud – raskol, a tajnu analitičarskog karapičvajza je – zajedno sa gomilom prljavog veša – srpskom narodu i senatu u pretprošlom broju Vremena otkrio Slobodan Antonić, što je izazvalo žučnu polemiku, najpre u Vremenu, a potom i šire. Optužio je, naime, Antonić Branka Raduna, Dragomira „bucko lazmisla“ Anđelkovića, Željka Cvijanovića – možda i još neke, a ja zaboravio – za kolaboraciju (iz koristoljublja) sa nenarodnim režimom Aleksandra Vučića, čime su, je li, počinili teško krivično delo izdaje nacionalnih interesa i prelaska u tabor mrskih evrofila – i u političkom i u monetarnom smislu reči „euro“.

Pominjao je Antonić neke silne pare koje je Radun dobio od nekoga da štampa neku knjigu koja je, na kraju, odštampana u dva-tri primerka, a kao primere časnih, nacionalno svesnih analitičara skromno naveo Đoleta Vukadinovića i samog sebe, pominjao je Antonić još štošta što bi možda interesovalo bakale i komentatore, ali ne i nas koji čitamo stara, dobra papirna izdanja novinčina, pa stoga nećemo zalaziti u sitna crevca.

Željko Cvijanović je na te optužbe – zbog kojih u burnijim vremenima i glava može da odleti – odgovorio u poslednjem broju Vremena poprilično argumentovanom tvrdnjom da na političkim častima Antonića i Vukadinovića (umal ne napisah Iljfa i Petrova) ima podosta mrlja, ali i ekstremno argumentovanim podsećanjem na vremena – epohu Referendumskog Lopova – kada su Slobo i Đole bili režimski analitičari, da bi – kada je nastupila epoha JexS-a, prekonoć „požuteli“, okrenuli ćurak naopako i počeli da rade – čuj sad – nekakva istraživanja, šta li, za Lutriju Srbije, koja je posle toga propala i pročaja.

Moglo bi se reći – ciganska posla – ali nije to baš tako jednostavno, sve to vuče korene iz davne prošlosti, iz političke tradicije naše majke, Vizantije, u kojoj su se – na podobije moderne Srbije – ideološke i političke razlike takođe svodile na boje, s tim što su se – za razliku od Beograda u kome se glože „žuti“ i „crni“ – po Konstantinopolju prepičkavali (vrlo često krvavo) „plavi“ i „zeleni“. Možda vas interesuje oko čega su se gložili „zeleni“ i „plavi“. Oko iste stvari oko koje se glože i srpski „crni“ i „žuti“ – oko konjskih trka i prihoda od klađenja. Zbog toga je, tvrdi Nikolaj Fjodorov, Vizantija propala, a zbog toga će, tvrdi moja malenkost, propasti i Srbija.