Prosipanje institucija

Pre nego što zađemo u sitnija crevca, nije zgoreg razmotriti šta bi predsednik Republike po Ustavu, de iure, trebalo da bude, a šta u Srbiji – zahvaljujući njenim, je li, posebnostima – de facto jeste. Budući da (neosnovano) pretpostavljam da svi znate šta bi predsednik po Ustavu trebalo da bude, radi uštede u karakterologiji pozabavićemo se samo onim šta jeste.

Odmah na početku uočićemo jednu anomaliju. Predsednik Republike Srbije je po gvozdenom srpskom pravilu istovremeno i predsednik sopstvene stranke, što i nije neki presedan u svetu, ali to je srpskim predsednicima malo pa daju sve od sebe da budu predsednici svih Srba, što takođe nije presedan, doduše u Podsaharskoj Africi i džunglama Amazonije u kojima je poglavica vrhovni autoritet svih saplemenika.

Sa jedne strane „suženi“ kupovinom stranačke lojalnosti ustupanjem nacionalnih resursa „na izvolte“ svom funkcionerstvu, članstvu i simpatizerstvu, s druge pak strane trogatelno „rastegnuti“ na Srbe „sve i svuda“ – koji takođe dobiju svoj „tal“ – predsednici Srbije naprosto ne stižu da budu predsednici republike.

Tim pre što otprilike polovina građana republike kojom predsedavaju izričito – i to sa dobrim razlozima – ne želi da im predsednik (trenutno je to Vučić) bude predsednik.

Bilo bi više od džaba krečenja skretati srpsku pažnju da predsednik republike po slovu ustava nije predsednik ovom ili onom državljaninu, pa čak ni „predsednik svih građana“, nego Predsednik Republike, što će reći – privremeno otelovljenje jedne apstraktne, ali u boljim zemljama vrlo funkcionalne institucije.

Za razliku od braće po svemoći, podsaharskih i amazonskih poglavica, srpski predsednici su, na njihovu veliku žalost, smenjivi, neki milom, neki silom, zavisi to od slučaja do slučaja i od trenutne količine strpljenja sirotinje raje.

Nesporna je činjenica da se tokom vladavina srpskih predsednika (svih boja) nakupi poveliko jezero prljave vode, koju fakat treba prosuti, što se povremeno – bilo milom, bilo silom – i čini, nevolja je što se sa prosutim predsednikom uvek prospe i institucija predsednika, pa na upražnjeno mesto – ne institucije, nego poglavice – dođe novi predsednik koji nastavlja da dodatno obesmišljava instituciju predsednika, ali i sve ostale institucije.

Taj je samorazarajući proces u proteklih osam godina „doterao cara do duvara“, što reko naš narod, sledstveno je besmisleno očekivati da će biti zaustavljen od strane nekog budućeg alfa predsednika, unapred mu daleko lepa kuća. Jedino rešenje je institucionalizacija države. Ima, istina, još jedno – Amazonija.