Protiv za, za protv

Letimičnim pregledom se uverih da je otprilike jedna polovina „za“, a druga „protiv“. Pitate li se „za“ šta i „protiv“ čega. Glupo pitanje. Kao i uvek – „za“ bilo šta i „protiv“ bilo čega. Tako to funkcioniše u Srbiji.

Vrhovno, recimo, Prevashodstvo stvori medijski utisak da je protivno bojkotu, da ga se čak i plaši – iako ga u stvari priželjkuje – i odmah je bulumenta večitih nezadovoljnika „za“ bojkot. I to iz dubina guzica, bez imalo razmišljanja o izvodivosti, pogotovo bez razmišljanja o posledicama.

Koje će – istini za volju – biti manje više iste bojkotovali se izbori ili ne bojkotovali. Došli smo do toga da smo svi mi krle22 i da smo svi polovično u pravu, što znači da ćemo svi dobiti još veću karu od ove koju već decenijama dobijamo.

U pravu su, dakle, dilberi koji kažu da žezdesetak opozicionih poslanika ništa ne mogu uraditi u skupštinskom zverinjaku, alu su u pravu i oni koji tvrde da će – bude li bojkota – i ono malo kilavih opozicionih tačaka otpora završiti u ropotarnici istorije.

Cinik će reći da je ovakvoj opoziciji tamo i mesto i cinik će biti u pravu. Ja idem i korak dalje od cinika i tvrdim da će Vrhovno Prevashodstvo završiti u ropotarnici istorije tek nakon što u roptarnici završi ova i ovakva opozicija, na čemu, inače, udarnički radi.

A evo i zašto. Ova i ovakva opozicija – iz razloga koje ću podastrti u našoj sutrašnjoj kolumni – nije nikakav otpor, nego površna politizacija nezadovoljstva zbog izgubljene vlasti, protiv čijih marifetluka – mehanizama nema ama baš ništa protiv, naprotiv, ona povratak na vlast i priželjkuje upravo zbog isplativosti tih mehanizama.

Vrhovno Prevashodstvo ne postupa ovako kako postupa zato što ima natprirodne moći, nego zato što mu pomenuti mehanizmi – koje opozicija dok je bila vlast nije htela da menja – to omogućava, a on ume da ih iskoristi (i koristi ih) do maksimuma, kao Mujo kad skine dasku sa pedale gasa, zato što za razliku od bivše vlasti, ne mora da glumata euromahalstvo i eurokuliranje.

Sa zadovoljstvom će se popišati na grob ove i ovakve opozicije, figurativno naravno, honni soit qui mal y pense, jer će njen nestanak sa političke scene otvoriti prostor za (mogući) nastanak stvarne – ne opozicije, okanimo se kuhinjske metafizike – nego političke organizacije koja će zastupati ideju ustavnosti, zakonitosti iz institucionalnosti.

Kažem „mogući nastanak“ zato što (izvesni) nestanak ovakve opozicije nije garancija izvesnosti nastanka goreopisane političke organizacije, stvar lako može završiti u podsaharskom amoku. No o tom potom, tj. u sutrašnjem broju.