Eto šta ti je ljudski rod! Planira da pošalje ekspediciju na Mars, klepa prilično uverljive teorije o postanku univerzuma, izbacuje na tržište sve nabudženije mobilne telefone. I šta? Padne deset centimetara snega – i sve ode u 3LPM. Potegnem ja tako juče (ili bi prekjuče, ko će ga znati, vremenske razlike) iz Toronta natrag u Jevropu, pa posle via Frankfurt u Serbiju. Ali ne mere! Lufthanzin jeroplan kasni četiri sata, a može biti i više. Nekako mi se to kašnjenje ne uklapa u poslovičnu nemačku tačnost, pa se raspitam kod poprilično nadrndane zemaljske stjuardese, nepušačice, šta je navelo germansku aviokompaniju da toliko odocni. Gospođica kaže: „Nevreme u Frankfurtu. Pada sneg. Avioni do daljeg ne lete.“ End of story.
Aerodrom Pirson je za nas južnjake poprilično neprijatno mesto. Betončina i staklo. Neudobne stolice i paprene cene u restoranima. O pušenju bolje i ne razmišljati. Jer – mala digresija – nije u pravu onaj čitalac koji me je demantovao i ustvrdio da se za pušenje na nedozvoljenim mestima dobija desetogodišnji prinudnu rad. I te kako se dobija. Samo se to krije radi međunarodne javnosti. Pod okriljem noći specijalci odvode uhapšene pušače daleko na sever, daju im porciju, kramp i lopatu, a po isteku kazne ih ponude cigaretom. Retko ko prihvati. Nego da se mi manemo toga i da se vratimo na prvi sneg.
I Air Canada ima let za Frankfurt, ali kreće za deset minuta, gejt 1789, najmanje pet kilometara od mesta na kome se nalazimo moji prijatelji i ja, pa ako potrčimo – eto nas u vazduhoplovu. Budući da smo matori za trčanje, odlučujemo se da čekamo Lufthanzu. I konačno je u neko doba i dočekasmo. Sokoćalo poletelo, kapetan deklamuje onu dobrodošlicu, ali od izvinjenja za golemo kašnjenje ni mukajet. Dobro, ne treba zakerati, toplo je u avionu, daju i neku klopu, ima i kafe, najvažnije je dokopati se Frankfurta, pa pravac Beograd.
E, 'oćeš vraga. Let za Beograd takođe otkazan. I ne samo on. Frankfurtski aerodrom u totalnom rasulu i haosu. E, tu, u toj sveopštoj kalakurnici u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko plaća, tu me skoliše crne misli o budućnosti ljudskog roda. Eto, lete po kosmosu, silaze u morske dubine, brljaju po utrobi zemlje, a desetak centimetara snega paralisalo Evropu i pola Severne Amerike. Šta bi bilo – pitao sam se – da jednoga dana napada deset metara snega. Što uopšte nije nemoguće. Da li bi to bio kraj ljudskog roda? Kako stvari stoje vrlo verovatno.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
